Nešto što ljubitelji eksperimentalnog pozorišta, tripoznog SF stripa, kultne alternativne kinematografije, praktične primene tarota i generalno mistike u ovom tehnokratskom suvonjavom dobu imaju međusobno zajedničko jeste ime Alehandro Hodorovski. Ovaj ludak je svojevremeno pisao drame koje su ga isterivale iz pozorišta, snimao filmove koji su izazivali legitimne demonstracije, pisao stripove koji su redefinisali čitavo gledanje na strip kao formu izražavanja, a opet pored svega toga našao vremena da osnuje porodicu, ostari, da se primiri u Parizu i da na dnevnoj bazi ljudima besplatno održi jedno čitanje tarota (poduhvat kojem bi se naš Milan Radonjić grohotno smejao dok razgovara s nekom penzionerkom gastarbajterkom o kamenim čarapama koje mora da kupi za sinovljevo zdravlje).
Kao takav, Hodo je imao nekoliko kreativnih vrhunaca, a jedan od njih je bio u kinematografiji. Nakon snimanja filmskih uspeha kao „El Topo“ i „Sveta planina“, zaradio je poverenje producenata i filmskih studija, i sa svojim prijateljem, producentom Mišelom Sejduom, rešio da se baci na posao snimajući verovatno najveći, najveličanstveniji, najumokršeći film ikada, koji bi igrom slučaja bio adaptacija „Dine“, prvog u nizu serije romana autora Franka Herberta. Film, na veliku žalost i razočarenje mnogih, nikada nije bio snimljen. Hodo se nekoliko godina kasnije zauvek povukao iz sveta filma, ljudi umešani u projekat su se raštrkali (a bejaše to izuzetno interesantne individue, kao što će se navesti dalje u tekstu) i konsekventno snimili nove projekte, a „Dina“ je dobila druge adaptacije, koje, bile kakve bile, nisu nešto spektakularno promenile svet.
Godine 2013. Frenk Pavič se otisnuo da snimi dokumentarac o procesu nastajanja „Dine Hodorovskog“. U tom putešestviju, razgovarao je sa dve generacije porodice Hodorovski, naime sa Alehandrom i sa njegovim sinom Brontisom, sa Mišelom Sejduom i još nekoliko eminentnih autora tadašnjice koji su bili vezani za projekat. Dokumentarac nudi ono što dokumentarci inače nude – tu su opisi događaja i rađanja/rasta ideje, tu je vizuelna svaštarija sastavljena od slika, kadrova, storibordova, skica, fotografija, kostima, statua, lokacija, masaka, itd. Iskoči i poneki arhivski snimak. Nanižu se i anegdote. Sve onako kako treba u dokumentarcu.
Naravno, ovo je ipak film o filmu jednog kultnog režisera simpatične naravi, te ovaj dokumentarac, kao i sam film koji obrađuje, ide daleko van svojih granica. Gorepomenute anegdote su okusnica filma. Hodo priča o spremnosti jednog autora da sastavi delo, i od početka do kraja tog procesa ništa nije normalno. „Dinu“, odnosno adaptaciju iste, je odabrao napamet, nije ni čitao roman. Ista stvar sa velikim delom njegovih saradnika, „ratnika“, kako ih je zvao. Ideje su mu prosto padale na um kao sa kruške; baron Harkonen će biti podgojen do maksimuma, a imaće plutajuću tvrđavu u njegovom obliku, i moraš da uđeš kroz usta iste. Car univerzuma će biti u dobrom delu filma zamenjen robotom. Uvodna špica će biti dobrih tri-do-pet minuta izoštravanja fokusa, počev od cele galaksije, pa sve do jednog malog svemirskog broda koji prevozi smeće. Brodovi koji prevoze začine će, oštećeni, da „krvare“ svoj tovar, i izgledaće kao ribe koje plivaju. Nema tog aspekta kojeg se Hodo nije setio, a opet koji nije imao preterano veze sa Herbertovim romanom.
I naravno, tu je postava „ratnika“. Pored Hodoa, Brontisa i Sejdua, u produkciju su bili umešani umetnik H. R. Giger, strip crtač Žan Žiro, odnosno Moebius, bend Pink Flojd, ilustrator Kris Fos, supervizor specijalnih efekata (kasniji scenarista) Den O’Benon, a među glumcima su se našli ni manje ni više nego odebljali Orson Vels i nadnormalni Salvador Dali. Hodo je svakom od njih, po njegovim anegdotama, prišao lično i razgovarao nadugačko o projektu. Sa Dalijem je vodio borbu sivih ćelija; Flojdovci su ga isprva iznervirali što su jeli sendviče kad je trebalo da razgovaraju; Mik Džeger mu je sam prišao zainteresovan za ulogu; Fos i O’Benon su se svim svojim bićem (a i novčanikom) dali u rad na filmu, a i Giger je odmah bio kupljen idejom. Moebius je tu verovatno bio i među najvrednijim članovima „ratnika“, pošto je skicirao onoliko brzo koliko je Hodou trebalo da objasni nešto vezano za neku scenu. I naravno, tada mladi Brontis je trpeo silne mlade nedaće, gde je po šest sati dnevno – najmanje – trenirao sa majstorom borilačkih veština, jer mu je bila udeljena uloga glavnog protagoniste, Paula. Sve ovo navedeno, iako impozantno glede utrošenog novca, je čak i na ovakav prvi opis ilustrovalo jednu divnu smešu glavnotokovske i alternativne kinematografije.
Ali opet, ni to nije toliko snažno samo po sebi koliko onda kada Hodo o tome priča. Čiča od preko osamdeset godina, sa slabim engleskim i neretkim korišćenjem onomatopeja, ne deluje kao idealan pripovedač, pa još u nečemu zvanom dokumentarac – zahrktativno. Ali u tome je i draž Hodoa. On je neko ko može da opčini, i to pomoću svoje harizme, iste one harizme kojom je Sten Li izgradio Marvel u ono što je danas, iste one harizme koju Kristofer Voken izliva iz sebe dok vidno loše glumi u filmovima ili skečevima. Hodo je ujedno i tvorac i rušilac, i alhemičar, i sveštenik, a pre svega entuzijasta. Da, taj isti čiča sa preko osamdeset godina i dan-danas neumorno stvara nove stvari, piše nove scenarije, štaviše hoće i dalje da neko snimi njegovu „Dinu“, i to animiranu.
I naravno, ta njegova, ta „Dina Hodorovskog“, je i dan-danas živa u drugim medijumima. O’Benon je pomoću rada na njoj kreirao scenario za „Osmog putnika“, a Giger je za istog radio dizajne sad već ikonskog vanzemaljca-ksenomorfa. Moebius je u saradnji sa Hodorovskim kreirao „Inkal“, jedan od mnogo kvalitetnih stripova smeštenih u tzv. „Hodoverzum“. Fos je, pored svog rada na „Osmom putniku“, dodatno radio na filmovima „Fleš Gordon“ i „A.I. Veštačka inteligencija“, pa čak i dizajne za brodove skorašnjeg Marvelovog filmskog hita „Čuvari galaksije“. A same ideje „Dine Hodorovskog“ su nastavile svoj život u „Osmom putniku“, „Istrebljivaču“, „Ratovima zvezda“ i nebrojenim drugim delima. Ne postoji kutak ove planete koji Hodoov nesnimljen film nije dotakao.
Međutim, treba uzeti u obzir i mnogo faktora neuspeha ove „Dine“. Studio ulaže velike količine novca u ono što treba zabaviti narod. Naučna fantastika je zabavna, ali spekulativni LSD trip koji je Hodo želeo da kreira tako nije izgledao. A cene su bile visoke čak i za visoke budžete (Salvador Dali je tražio da ga plaćaju 100.000 američkih dolara po minutu snimanja; Vels je tražio enormne količine hrane; a tu su i putni troškovi do Pariza, pomenuti majstor borilačkih veština za Brontisa, itd.). Glede dužine, film je trebalo da traje velelepnih 14 sati. Naravno, u ovo vreme kratkog raspona pažnje to deluje kao mučenje, ali je čak i za ono vreme – vreme intenzivnog drogiranja, hipi-pokreta, „kuliranja“ u globalu – brojka od 14 sati bila previše, pogotovo za komercijalni film. Projekat je postao prevelik za svoje dobro, ali na sreću, umesto da se kolapsira sam u sebe, raspršio se i svoj polen posejao svud po kreativnom svetu.
Pavičev dokumentarac se i završava notom nade, notom daljeg kreativnog pokreta ove „Dine“, ako ga bude bilo. Hodo i dalje ostaje harizmatik kakvog znamo i volimo, situacija na frontu kvalitetne eksperimentalne kinematografije i dalje nije najsrećnija, ali eto, ta nota nade nije neprimetna. U ovo globalnije vreme kreativnosti, nekada je tek toliko dovoljno za stvaranje čuda.
