Divan jesenji dan. Sunčano je. Toplo. Ove godine leto poprilično dugo gostuje u jeseni. Radujem se zbog toga. Šetam gradom. Ulica ja prava, duga, okićena zlatonožutim izlozima. Kraj mene hoda devojka. Hodamo. Lepa je. Zgodna je. Mlada je. Pričamo o nekim neobaveznim temama. Smejemo se. Osećam se dobro. Pa onda se dotaknemo nekih ozbiljnijih stvari ali se opet smejemo. Osmeh je postao deo razgovora. Uživam u blistanju njenog lica. Oči su joj nemirne, okrugle…šetaju od izloga do mene i natrag. Ulazimo u prodavnicu. Predah. Razgovara sa prodavcem. Vreme je da sklonim pogled s nje. Razgledam ponuđeno. Razgledaju i drugi. Dolaze, prolaze, ulaze, izlaze…Počeo sam da primećujem. Devojka završava razgovor, izlazimo na ulicu. Ona je i dalje prava i dugačka. Milimo. Opet razgovor i opet smeh. Ima lepu kosu. Zastaje kraj jednog izloga i komentariše. Opet počinjem da primećujem. Ljudi prolaze. Mladi, stari, sami, u društvu, parovi…Čini mi se da je parova najviše. Tačno možete odrediti i videti kada dvoje funkcionišu kao jedno. Dan je divan i iskoristili su priliku da svoju ljubav ukrase titrajem sunca i toplinom zraka. Da ih utkaju u svoju sreću, toga dana, da ostane zauvek. Primećujem. Ali, sve mi nekako tu nešto nedostaje. Nešto tu fali. Šetnja se nastavlja. Sada je razgovor toliko oživeo da idemo skoro bočno, okrenuti licima jedno ka drugom. Mimika i gestikulacija prate razgovor, a osmeh više ne silazi s lica. Pametna je. Odjednom shvatam. Napokon sam se setio šta mi je kod parova nedostajalo!
Onog trena kada sam ugledao, najzad, ono nedostajuće. Ispred mene, tik skoro, jedan par se drži za ruke. Slatko. To je ono što me je bunilo, šta je nedostajalo, šta je falilo. Držanje za ruke. Toliko sam parova primetio, a samo jedan je spojio svoje dlanove. Gledam malo unazad i jasno je da ova pojava nije karakteristična samo za današnji dan.
Devojka me pozdravlja. Ulica je nestala, pojavila se raskrsnica. Rastajemo se. Ona odlazi levo, ja desno. Okrećem se. Gledam joj ruke. Lepe su. Skladna šaka, dugi prsti…negovani nokti, premazani jarkocrvenim lakom. Boje njene kose. Pitam se kakvog li su dodira njeni dlanovi. Odmahujem zaneseno glavom, pokušavam da tu pomisao izbacim iz glave. Dolazi na njeno mesto druga.
Šta li će biti sa onim parom kada leto prestane da gostuje u jeseni? Da li će hladan talas još više spojiti njihove dlanove, ili ih oterati u džepove kaputa? Navijam za ovo prvo. Spojeni dlanovi u jednom džepu.
Zastao sam. Pirka hladan povetarac. Zakopčavam jaknu i podižem okovratnik. Ulica je prava, duga, čeka me. Stavljam ruke u džepove i krećem…
