anđeli atosa
Potražio je urednika izdavačke kuće koja treba da objavi njegovu knjigu. Nije bio tu. Imao je naglašenu potrebu da kaoposlovno švrljka ovde onde. Bio je na licu mesta, na izvorištu. Breht i sudbina. Sve je mirisalo na slova i četvrt sa sirom. Ljudi oko njega su ćutali, smeškali se i kolutali očima. Ljudi bez tona. “ Kulturo eve me! „.
Onda je u neko doba urednik ripio na vrata. Ba! Vrhom tupog pogleda ćušnuo je Brehta u stranu i bacio se kao lav na telefon. Opako urlajući u tu spravu kockasti je osvežavao svoju činovničku krv. Sunce mu je prolazilo kroz mesnatu kockastu glavu praveći čudne šare na zidu. Zatim je mrzovoljno pogledao u Brehta, koji se osećao tupo jer ga niko ovde nije zarezivao. Iznutra je bio bled spolja nevidljiv. Situacija je bila dramatično intelektualna. Onda se urednik setio o čemu se radi i objasnio mu da imaju velikih problema pa se štampanje za sada odlaže. Blagim osmehom pokušao je ipak da taj trenutak Brehtove lične, minijaturne, psihološke, drame ublaži. Anestetici nisu delovali. Brehtov leš se već raspadao u korpi za otpatke.
Gledao je kroz prozor i smerno ćutao. Dan je cvrkutao na ulici. U kancelariju uđe polulegenda lokalnog novinarstva. Panagerik svih vlasti. Podočnjaci i masna kosa. Osmehnuo mu se. Odsmehnuo mu je. U prisustvu malih divova naše kulture, i informisanja, Breht se još više smanji. Sve oko njega bilo je ogromno. Stolovi, stolice, korpa za otpatke, sve prilagođeno divovima. Uhvatio ga je strah da neko ne sedne na njega. Skliznuo je niz nogu od stolice i kroz odškrinuta vrata šmugnuo u hodnik.
Bilo je tamnjikavo. Sve što sjajem blista ostalo je u kancelariji kockastog. Iza njega je ostao golicljiv zveket metala, ljudi koji su disali u prašnjave mašine, i malo gorčine u saksijama.
Ulicom je prolazio ustajali, čađavi trenutak svakodnevice. Stvarnost je zavijala na usijanom limenom krovu, trafike. Znao je da ga je opet neko prevario i pokušavao je da mrzi sve oko sebe: ljude, životinje i obične predmete.
Prema njemu je išao Limeni. Nedavno je postao urednik u listu u kome, po zakonima zdravog razuma, ne bi mogao da radi ni kao vakum guma. Ljudi od lima su danas na ceni. Nepoderivi su i savršeni. Izvode najkomplikovanije radnje i ne zadišu se. Kada im dosade od njih prave oluke. Od ovoga će praviti ekseriće – mislio je Breht zajedljivo.
Zdravo Limeni -reče Breht.
E, ti si. Šta ima? – zvecnu Limeni.
Paaa – reče Breht
Ćao, vidimo se – škripnu Limenko i protutnja dalje.
Definitivno je gubio koncentraciju. Ovo nije bio njegov dan. Stajao je nasred ulice podložan svim bolestima savremenog društva. Jedino mu je radilo dugme za moral inače bi trčao go okolo razbijajući izloge kamenjem. Dotle je došlo.
Oko njega su promicali ljudi zombiji. Virtuelna masa talasala je prašnjavim, uskim trotoarima provincije. Mahali su mu, treptali na njega, namigivali, kezili se, klimoglavili. Svi su nešto „mnogo važno“ pričali u mobilni ili kucali poruke.
Sunce je počelo da klizi ka zapadu. Na toplim zidovima ostajale su razmazane boje ranog popodneva. A onda, kao da se otkinulo, sunce se strmoglavilo u neko daleko more. Čulo se veliko buć i dve tri kapi slane vode padoše Brehtu na lice.
Dženi kurvo – cvilio je u sebi, trebalo je da šetamo gradom i da se ljubimo filmski, u usta. Sa, nesagledivih, visina gledali bi nas anđeli i umirali od ljubomore. Njihova paperjasta tela padala bi oko nas po pločniku.
Kockasti je ostao na dnu ovog dana. Nije se plasirao. Crknuće u svojoj rupi. Breht je preživeo. Sreća se ponovo uselila u njegovu pitomu dušu.
Kada se konačno smandrljao u kuću zazvonio je telefon.
Eeeeej ćao, ovde Tanja, zovem te iz Aleksandrije, šta ima novo?
Ništa naročito. Odlučio sam da postanem pisac.
Pisac?!
Aha. Pisac patuljak.
