Stanislav Novicki (Ukrajina) – pesnik, kritičar, prevodilac, publicista.
Član Nacionalne unije novinara Ukrajine, Udruženja ukrajinskih pisaca, član Upravnog odbora Društva pisaca i novinara Ivan Franko.
Njegovi stihovi su objavljeni u brojnm regionalnim časopisima.
Laureat književnih nagrada Pavla Tičine, Mihaila Kocubinskog, Jurija Titova (Kijevska organizacija pisaca), iPantelejmona Kuliša, imena Leonida Glebova, Olesa Gončara, imena Leonida Narodovog, sveukrajinskog književnika nazvan po. nazvan po Tarasu Melničuku i mnogih drugih značajnih književnih nagrada.
***
Duša je umrla
Oganj stradanja
U samoći molitve
Sakriven je letopis
Večeri
Pomislio sam
Živeću bez dnevnog vaskrsenja
I u slavu srca
***
Gde se tama
Spustila u naše sne
Gde je lakše stvoriti
Samoću u dubokim očima
Podneva
Koje dotiče nežne vrtloge
Zemlja se
Daleko ka nebu
I dalje
Rađa iz bliskosti.
***
Čak i kada tama ohladi
Moje oči
One će
Voleti tvoje sunce
I tvoju suzu.
***
Onaj koji izvrši
Samobuistvo
Cvećem
Čini smrt drugima
Celiva hladnim dahom
Večno živi
Večno umire
Večno u sebi rađa
Ćutanje
***
Slušaj moj glas
Rode se opraštaju s muzikom
Senka crvčka sa violinom
Prijanja do prve žege
Slušaj
Sozercavam samoću
Oko vatre letnjih snova
****
Dobrodošla jeseni
Ptico moja s toplim krilom
Oprosti se od leta
Od gnezda se oprosti
Ptico moja
Iza ovog sveta je leto
Iza onog zima
Ptico moja
Zauvek se oprosti se sa mnom
Ne znam odakle će nebo doći
Do naših srca
Nebo zna
Samo nebo zna
***
Ta s očima vetra
Prepoznaće istinsku
Plemenitost samoće
Dubina našeg korenja
Ka nebu
Dublja je od naše
Krvi ka zemlji.
***
Vraćaš me ka mestima
Nedostajanja
Vraćaš me ka mestima
Koje nude sećanja
Ponavljanja i vraćanja
Večna su i privremena
Zemlja je uvek
Pored neba