Pročitao sam napisano i vidim da sam opširan, ali, baka je lik koji se ne da skratiti.
Moje totalno iznenađenje bilo je kako je baka slavila rođendan. Ovo je bio veliki, okrugliiii… Ne bi bilo pristojno da sada navodim koliko gospođa ima godina. Svoga sina je podučavala da se to nikada ne pita, a ako da, onda vrlo, vrlo diskretno.
Mesec maj, sunčan dan. Od jutra smo na nogama, Ćale i ja i brat kosimo travu, sređujemo dvorište, na terasi se nameštaju garniture, 16 mesta za sedenje. Aranžiranje cveća u vaze i sve u dnevnom boravku obavljaju majka i sestra.
Baka pristiže od frizera sa frizom svaka dlaka na svom mestu. Hvalimo je i malo podsmevamo, ali ona ne haje za to. Okupirana je sobom. Nije mala stvar doživeti toliko godina. Izgleda kao da se hvali godinama, majke mi. U kuhinji mi i liči na baku, onako s keceljom i podignutom kosom, ali, kada je sretnem u gradu nema pojma o znakovima trećeg doba. Kad bolje razmislim, tako i treba. Treba doživeti taj vrh života i slaviti pompezno.
Pred početak slavlja baka se sređuje u svojim odajama. Izlazi sa biserima na vratu, utegnuta haljina ukrašena čipkom; bakić se čisto podmladila. A na nas naleti miris u talasima. Nasta frka oko prijema gostiju. Cveće, pokloni, obavezno flaša nekog dobrog pića! Zagrljaji i poljupci, smeh, opšte radovanje. Ljube i nas, jer smo bakini, i, jer ćemo uskoro biti kućna posluga. Svi se trudimo, iznosimo, donosimo, dolivamo, nalivamo, dodajemo, sklanjamo, sedamo samo na kratko, pa ponovo ustajemo.
Onda je došao trenutak za čestitanje i govorancije. Prvo mi, porodica. Unuci, kćer, sin, snaja, zetovi! Čestitamo, uručujemo poklone, male govorancije koje pažljivo sluša; onda otvara poklone, zahvaljuje, malo suzi od radosti. Grlimo se i ljubimo svi, srećni smo, fotografišemo se za trajne uspomene. Svi prisutni aplaudiraju.
„Prijatelj naše kuće” drži slovo o bakinom životu, mislim, brate, ceo film, svi slušaju, drže čaše i leti čep od šampanjca… Mi unuci iznosimo tortu sa vatrometom i muziku, baš se iznenadila, kristalne čaše samo zvone: čin-čin-čin…
Ponosni smo na baku. A i na njene prijatelje; kao da su izašli sa neke davne prohujale modne revije: odela, kravate, šušti svila i kadifa, parfemi, šalovi. Čisto dirljivo kakvi su to likovi.
Moj zadatak je bio da pustim muziku; poče pesma, jedna za drugom, svi pevaju, kao uvežban hor, svaku pesmu znaju do kraja. Nižu se pesme jedna za drugom:
Tiho noći,
Što se bore misli moje,
Ječam žela Kosovka devojka,
Raslo mi je badem drvo,
Pljevaljski tamburaši,
Vetar duva sa Morave,
Devojka sokolu zulum učinila.
Prvi put sam čuo ovu pesmu o devojci zulumćaru koja je goru zapalila… Baš me je grunula u srce. Mi se u kuhinji gurkamo, ali, vidimo, uzeo vrag šalu pa se i mi priključismo ovoj veseloj družini. Gledam ih i pokušavam da zamislim kakvi su to bili mladići i devojke ako sada imaju tako veseo i pozitivan duh… Majke mi, baka je proslavila rođendan bolje nego što mi slavimo 18. Baka vodi kolo i ja se hvatam do nje! Niko ne ume da igra „vlajinu“ kao baka.
Svaka čast! Vodi kolo i kaže:
– To je za moga Hajduk-Veljka, tj. dedu.
Pitam je kako je, a ona sa velikim osmehom kaže:
– Odlično!
Možda i grešim što verujem u bakine reči da je odlično. Možda i nije tako. Ali, meni to lepo zvuči. Hoću da verujem u to da i u trećem dobu čovek može biti odlično i da starenje nije neki haos, proteze, propadanje i Alhcajmer, već uzdizanje do neke mudrosti i veselosti, koju vidim kod bakutanera i njenih prijatelja.
I ovaj moj zadatak neću da podvodim pod pravila prikaza lika, bez obzira na ocenu. Ovo je najmanje što sam mogao da kažem o bakinom velikom životu.
Bako, samo opušteno.
– nastaviće se –
Sedmo poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
