O romanu Svici na tremu kuće moga dede Zorice Tijanić
Uvodni deo knjige donosi atmosferu urbanog ambijenta koji autorka ovog romana tendenciozno i sistematično gradi u fragmentarnoj strukturi knjige, sastavljenoj od 13 poglavlja. Kako u ovom, tako i u njenim prethodnim romanima, susrećemo se sa urbanim predelima, koji imaju odlučujuću ulogu u literaturi ali i oblikovanju Zorice Tijanić kao pisca.
Čitalac ima osećaj da se udobno smestio u bioskopsku salu, očekujući jednu laganu i pitku ljubavnu priču, što na prvi pogled u uvodnom delu obećava: mlada devetnaestogodišnja devojka u letnjoj haljini otpozdravlja Suncu u predelima gde je sve podređeno želji da izromansira svoj svakodnevni život. U toj percepciji života nije iznenađujuća potreba za fantazmagorijom. Takođe, i sam nalsov iskazuje asocijativnu konotaciju.
U periodu rane mladosti, u kome je sve podređeno želji, možda više samoj potrebi da osmisli svoj svakodnevni život, ne beži od stanja mašte i svog viđenja idealnog, jer ono zaista i oživljava u percepciji devetnaestogodišnjakinje. Pritom odvaja esencijalno od željenog, planirajući budući život u nekoliko sekvenca. Uslovljena promenama, prinuđena je da menja i unutrašnji kapacitet i počne da se prilagođava nastalim neželjenim situacijama. Da li je čovek ikada pripremljen za to? Da li je neko čiji je intelektualni kapacitet na samom vrhuncu, unapred osuđen da ga razvija samostalno izvan civilizovanih društvenih institucija…?
Priča teče lagano, vraćajući mlado nostalgično biće u dane detinjstva koji su najviše obeležili njeno odrastanje, a to je kuća njenog dede. Ta nostalgičnost provejava kroz svako poglavlje, ima svoj protok, poput vode; i reke i mora, a između njih je zajednički uzburkani talas, koji vodi priču iz brodske luke u rečni mulj, puneći usta vlažnim peskom.
Građanski rat surovo prekida iluziju i uvodi glavnu junakinju u nešto što ni u najgorem snu nije mogla da zamisli… Pored prvih doživljenih kontakata sa smrću, najviše boli gubitak slobode, ograničenost razvoja, bolna odricanja. Život u izbeglištvu emigracija je sopstva, jer identitet se gubi kada okruženje postane neinspirativno, kao antipod zamišljenom ili očekivanom. Identitet se gubi kad osoba ostane bez doma, adrese, svoje sobe, prijatelja.
Kako i sama kaže u svom obraćanju čitaocu, svako je poglavlje novi departman njenog životnog proputovanja. Roman Svici na tremu kuće moga dede na neki načni je potresna saga o sudbini čoveka i jedne porodice u vremenu koje obuhvata građanski rat, tranzicije, prekidajući bezbedno odrastanje u bivšoj, Titovoj Jugoslaviji. Pomračina uma i bezumlje za autorku koja važi za humanistu, poslednji je nivo Danteovih krugova na koji se ljudski um mogao spustiti deleći ljude po veroispovesti.
U pojedinim sekvencama je ljuta na svet, zatim prelazi u stanje dubokog tugovanja, bez iskazane želje da se podigne i pronađe zlatnu sredinu. Nakon tugovanja, njoj postaje svejedno. Da bi izbegla tu ravnodušnost, vapi za nekim da je povede tamo, kako kaže – tamo gde ne boli, na neka svetlija i toplija mesta. Autorka koristi opise, uvodeći svoju glavnu junakinju u svakodnevni dresing, oblači je u vintidž garderobu, kako bi je iz najdubljeg nivoa žalovanja izvukla na površinu i ulila kap nade. Zato joj šalje bivšu ljubav u mogući susret… Iz tog razloga izostaje onaj intimniji deo čudesne ljubavi, izostaje strast i opsesija, koju je opisivala u Transibirskoj i Avgustini, svojim prethodnim novelama, gde se spušta u dubinu introspekcije, dajući dvoma ega ljudske figure. Ego je u svakom delu na optuženičkoj klupi, kao egzekutor ljubavi. U istu kategoriju stavlja i nepraštanje, kao negaciju i nešto što bi vodilo u bolest.
Ona piše o mladoj Andirjani i o zreloj sebi, kao o dve različite osobe, dve podeljene ličnosti koje imaju svoje before i after. Između njih je korelativna potreba da sačuvaju vreme. I jednoj i drugoj je cilj sačuvati uspomene u vremenu koje je prošlo, grčevito i iz straha da ih ne zaborave.
Ovo je jedna retrospekcija nostalgičnog u piscu, i iz tog razloga beznadežna fragmentarna deskripcija emocija. Putovanje kroz život vođeno iskrenom emocijom koja žali, ne za vremenom koje je prošlo, već za trenucima i ljudima koji su ga napustili prerano i otišli iz njenog života, bilo da su počinuli ili se egzistencijalno odvojili usled različitih okolnosti.
Ovaj roman poput zraka sunca vapi za nadom i verom. Svoju slamku spasa, kako u sebi, tako i u njenoj ljubavi koje se iznenada i naprasno odriče, prihvatajući svet pun nesavršenosti, zatvara oči, kao što to čini i na početku, ali tada sasvim nesvesno. U njoj postoji potreba da idealizuje i da u najtežim uslovima osmisli bar jedan deo zadovoljstva.
Mesto na koje bi se vratila, tamo gde kada Sunce zađe, nastupa igra svitaca na pragu kuće njenog dede. Tamo je toplina i sigurnost za nju. Mesta su to puna nade, put ka traženju svetlosti u sebi samoj.
Ovaj roman je jedna potreba, gotovo nasušna da u sebi pronađe snagu i osvetli predele svoje duše koliko god je to moguće i u padu i slomu ličnosti. To je vapaj samopomoći u vraćanju vere. Ta mesta su u istorijskom kontekstu kauzalni niz događaja, hronološki zapisi. Autorka traži svoj smisao, u vremenu kada smrt kosi sve oko nje… ona se oseća sigurno i oslobađa straha da će vreme proći. Zato minorizuje svoje potrebe i svodi ih na minimum egzistencijalnog. Za nju će vera uvek postojati, ali i za one koji padaju i podižu se, za one koji razumeju ljudske slabosti. Ona razume da osim sebe ne poseduje ništa i da je to ne detrminiše u suštini, već samo ono što ona jeste i po čemu može biti prepoznata.
Ovaj roman nam je bio potreban i zbog toga da razumemo da ne postoji uvek srećan kraj, da nekad moramo prihvatiti da se život odvija po njegovom ritmu, a mi pratimo zadatu temu. U romanu su slike i pokret, baš kao na filmu. Spori kadar Tarkovskog, gde se iluzija približava humanom procesu koji traje… i traje. Sreća je da postoji umetnost i da je neuslovljena potrebom da ostavlja trag. Ona je priprema za večnost i okreće čoveka ka primarnom dobru, najvišem idealu dobra u strukturi ljudskog uma.
Ako tražimo poruku u knjizi, ona je kao i umetnost, sama po sebi cilj. Pronaći ćemo u njoj samo ono što želimo da rezonujemo za sebe i ono što će u nama asocijativno probuditi.
