Odlučio je da prevari Dženi. To je najbolji lek za ringišpil u glavi.
Ćao Meri.
Da ja sam.
Ne nisam.
Aha.
Večeras.
Možda malo kasnije.
Meri stanuje u blizu gradskog groblja. Ima malog psa i majku. Nekada su bili ljubavnici. Noć je. Stiže na vreme, tj malo kasnije.
Pas je zaista haos. Mali, nežan. Providan. Stona lampa i razmešten krevet. To je to. Posle nekoliko pića, priče o vrstama pasa i papagajima, već su u krevetu. Meri je lepa. Vitka sa divnim grudima i osmehom, gustom crnom kosom. Blaga je, smirena i opuštena. Sve što je Brehtu potrebno. Sve suprotno od onoga kakav je on.
Probudio se kasno. Još uvek nije svanulo. Kreće. Meri spava. Maca – kuca se sklupčala na krevetu ispod njihovih nogu. Lagano, da je ne probudi, ustaje i kreće do kupatila da se istušira. U hodniku, onako go, sudari se sa njenom majkom.
Meri, ne spavaš. (Srećom, mrak je.)
Dobro veče – kaže – i upada u kupatilo.
Prija mu tuširanje. Osluškuje da li u hodniku ima nekoga, da opet ne naleti na majku. U tri koraka u sobi je, kod Meri.
Ideš – kaže Meri.
Idem, tvoja majka je naletela na mene u pretsoblju.
Nema veze – smeši se lepa Meri.
Bio si dobar – proteže se, ustaje i ljubi ga. Zaista ima divan osmeh.
Kuca ti je strava Meri.
Svrati.
Hoću.
Noć se rasplinula.
Tamno plavo nebo dremucka iznad grada.
Dobro jutro Dženi, crkni kurvo prokleta.
Oseća se lagano kao ptica.
