Jer, vidiš, malopre se dogodilo toliko neverovatnih stvari da je Alisa poverovala da malo čega ima nemogućeg.
– Luis Kerol, Alisa u zemlji čuda
Kada jednom upadnete u zečju rupu, opasna stvar nije nemogućnost izaći iz iste, već činjenica da i dalje kopate nadole, tražeći nove rukavce i ćorsokake. A takve stvari počnu naizgled nasumičnim stavkama. I zato smo ovde, gde zajedno, kroz ovu recenziju, ovaj prikaz, ovaj kritički osvrt, prolazimo kroz bezmalo dva izdanja koja, iako se ne vode kao takvi, su i te kako stripovi.
Sve je počelo preturanjem po sajtovima za polovne knjige. Naleteo sam na jedno izdanje koje, sudeći po koricama i par skeniranih stranica, izgleda kao poručeno za zajebanciju. Tražeći još kopija istog, naišao sam na alternativnu varijantu rađenu od strane potpuno drugih autora. I to je iznedrilo neke zanimljive faktoide koji su sve čudniji i čudniji (što bi Alisa rekla, sve čudnOji i čudnOji) kako se priča pokreće napred.
Pre svega, sama tema datih izdanja je nekako potpuno iz mrtvog ugla, što bi rekli fudbaleri – reč je o podučavanju dece o bezbednosti u saobraćaju. Dakle, dva ilustrovana dela koja kroz stripovsko pripovedanje najmlađima pojašnjavaju kako se treba ponašati na ulici, na trotoaru, itd.
Pritom, u pitanju je vremenski raspon između ovih izdanja, barem što se tiče najstarijeg i najnovijeg. Da vas pripremim – reč je rasponu od bezmalo 38 godina!
Prva u nizu tih knjižica je „Saobraćajna početnica za djecu“, štampana 1986. godine u izdanju Svjetlosti iz Sarajeva. U tiražu koji prevazilazi deset hiljada, skoro tri četvrtine je izdato na latinici, a resto na ćirilici. E sad, ne navodi se baš scenarista, ali idejni tvorac i urednik iste (dakle, de facto scenarista) jeste Munib Konjhodžić. Na njega ćemo se vratiti nešto kasnije. Ono što se ističe u ovom stripu-slikovnici i nije toliko scenario, koliko sama ideja i sam crtež – glavne likove sačinjava pola tuceta dece, jedan neimenovani policajac i (i ovde je onaj detalj koji me je i naveo da se upustim u ovu avanturu) antropomorfni Fiat 750 sa imenom Gospodin Fićo. I tu monstruoznost stvarno treba videti! Mrtav pogled u očima, jezivo ljudske usne koje se vazda keze, i ogromna ručetina koja kao da izlazi iz volana, sa šakom dovoljno velikom da spljošti osrednje goveče. Ako ste ikada videli takozvanog Koolaid Man-a, znate da je fascinacija prema bićima ovog tipa snažna i da faktor bizarnosti ostaje sa njima i decenijama nakon što su osmišljeni.
Nego, da se vratimo na crtež. Naredna bizarnost je činjenica da apsolutno sve, sem jelte demonskog Fiće, izgleda maltene fotorealistično. To je zato što je za crtež ovog stripa bio zadužen Zdenko Svirčić. I vidim da istoričarima stripa već klikće par stavaka u glavi – da, to je upravo onaj stari hrvatski majstor stripa koji stoji rame uz rame sa velikanima poput Maurovića, Bekera, Radilovića, Nojgebauera i ostalih. Ako vam je ikada trebao dodatni dokaz da je ovo delo strip, iako se naziva slikovnicom, Svirčić je tome najjači argument. Njegove linije su tako precizne i disciplinovano povučene da nema nedostatka ni na jednoj stranici. Pritom, kolor vidljiv na ovim crtežima je jako dobro izdržao test vremena – ostario je kao dobro vino.
Priča bi se ovde završila, da se nije saznalo još par podataka. Naime, jedna slična „Saobraćajna početnica“, pod imenom „Dete i saobraćaj: saobraćajna početnica sa igrovno-radnim listovima za predškolce i mlađe osnovnoškolce“, izašla je tačno 15 godina nakon ove, postmilenijumske 2001-ve, pod autorstvom izvesnog Milosava Petrovića, inače poznatog po svojim radovima na interaktivnim knjigama za decu. Sem činjenice da je ovo izdanje doživelo i reprint tačno deceniju potom, apsolutno ništa drugo ne mogu da iskopam o dotičnom priručniku. Niti znam da li je strip, niti da li je klasična slikovnica, niti da li je neki hibrid, ili neki radni list. Kao da je u zemlju propao.
Ali je i on, kao takav, imao konkurenciju. Godinu dana pred reprint „Deteta i saobraćaja“ izlazi scenarističko čedo Bajović Ivane pod jednostavnim imenom „Saobraćajna početnica“. Zvanično hibrid stripa, slikovnice i radnog lista, ovo delo je po stilu jednostavnije i prijemčivije današnjim čitaocima. A crtež, kao i kod prethodne „Saobraćajne početnice“, je odradio jedan strip autor – ovaj put je to ispraksovani Mijat Mijatović.
Dotično izdanje je vizuelno znatno manje impresivno od svog starijeg rođaka iz osamdesetih; Mijatović je izvanredan autor, ali se vidi da ovde nije dao sve od sebe i da je radio goli minimum. Bajovićeva je, pak, tu negde i prosečna kao scenaristkinja – njen odabir pripovedanja je bio konverzija razgovora policajca (glavnog aktera priče, inače, i jedinog imenovanog – Mile, preciznije rečeno) i gomile dece u obliku stiha. Nažalost, njene veštine sa rimama su u biti previše mlake. No, zanimljivo je navesti jedan lep kontrast; u „Početnici“ iz osamdesetih, sva deca sa dijalozima imaju imena (konteksta radi, to su Tanja, Srećko, Kemo, Hamo i Maja), a policajac nema. Ovde samo policajac ima ime, a deca su neimenovana.
No, nekako vidim da se pitate kako to da ova papazjanija od dva (uslovno rečeno tri) dela može da bude komplikovanija od ovoga, do te mere da se proteže na 38 godina? Pa, nekoliko je tu faktora. Primera radi, Bajovićkina „Početnica“ jeste izašla 2010. godine. Ali se nije tu zaustavila. Da, ovaj hibrid stripa i zabavne literature je imao i reprint. I to ne jedan. I to ne dva.
Ne. Od 2010. godine pa do ove, trenutne, 2024. godine, „Početnica“ je reprintovana, bilo na godišnjem, bilo na dvogodišnjem nivou, čak 13 puta!
Dobro, tu ima i par drugih detalja. Recimo, nije bila reprintovana 2012. i 2017. godine. Pritom, uz Bajovićevu se u dva izdanja kao koautor javlja i Katarina Dmitrić, a to su izdanja iz 2014. i upravo ove godine. Pritom, prvo od ova dva je izdato na makedonskom jeziku. Drugim rečima, ovo delo, u izdanju „Pčelica izdavaštva“ iz Čačka, je na neki bizaran način najreprintovaniji srpski strip u zadnjih 15 godina. Ne, ne šalim se – čak i ako u obzir uzmemo recentne popularne hitove poput „Gorskog vijenca“ i „Stripoterapije“, ni oni nisu blizu ovoliko dugom stažu reprintovanja. A podsetiću – u pitanju je priručnik za ponašanje u saobraćaju!
Rekao sam da ima par drugih detalja. Evo ga još jedan. Sećate se kako sam rekao da istorijat „Početnice“ traje 38 godina?
Slagao sam. Zapravo traje 41 godinu.
Podsetiću vas na Muniba Konjhodžića. Vidite, on jeste 1986. godine napisao prvu navedenu „Početnicu“. Ali to mu nije prvo delo u ovom, erm, „žanru“. Tačno tri godine pre nje, odnosno 1983. godine, on je napisao niz knjižica pod imenom „Djeca u prometu“. Ovaj put je za crteže bio zadužen likovni umetnik i takođe strip crtač Mate Lovrić. Naravno, „Djeca u prometu“ nije strip, i koliko sam uspeo da iščačkam, serijal sadrži najmanje četiri sveske. Ali je definitivno prvi Konjhodžićev ulet u tematiku saobraćaja i dečijih slikovnica, kao i prva njegova saradnja sa jednim ispraksovanim umetnikom i dakako strip autorom.
Čovek bi se prekrstio kad bi saznao sve ove detalje, pogotovo jer su u pitanju dva relativno neimpresivna dela. Primera radi, „Početnica“ iz osamdesetih je koncipirana pomalo zbrda-zdola, gde se dijalozi ne čitaju po nekom redosledu, već mora da se nagađa ko prvi šta kaže. Sa druge strane, nova „Početnica“ ima prilično neimpresivne kadrove, prigušene dijaloge i relativno jednostavnu postavku bez mnogo rizika. Naravno, sama činjenica da postoji jezivi Fića koji deluje kao moji demoni paralize sna „Početnicu“ iz osamdesetih dakako izdvaja po naočitosti, realno, nijedan od ovih stripova nije revolucionaran. Tu je da ispuni svrhu, i za istu daje goli minimum. Ali da jedan od njih bude toliko reprintovan, a drugi da ima korene u stripu mnogo duže nego inače, kao i paralele koje su nekako neprimetne na prvi pogled, e TO je vredno primetiti i pribeležiti!
Znajući aktivnosti „Pčelice“, ne sumnjam da će nova „Početnica“ dobiti i svoj četrnaesti reprint. A znajući internet, ljudi od kulture će nekako doći do slike neopisivo proganjajućeg Fiće i deliti sa ljudima širom informacijskog autoputa. Dotle nam ostaje da se čudimo kako neka naizgled svakodnevna tema, vezana za dva-do-tri naizgled neimpresivna izdanja, može doslovce skoro pola veka da poživi i da istrajava. Ovaj slučaj vam govori da u domaćem, pa i u stripu uopšte, ništa nije nemoguće.