Predrag Kisa Kisić: Ko to tamo puca
Veterani mrze državne praznike
Neko je pucao na moje detinjstvo,
I gadno ga ranio, gadno se provelo
Još jedna crkva, još jedna džamija
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Neko je pucao u svijest, zbogom pameti
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Svuda su prazni ljudi, svuda su prazne oči
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Neko čuči na pragu mojih vrata
Neko zlo želi ući unutra
Kad bi bar odnijelo moje izbegličke kofere
Neko puca u moje pjesme
Želeć’ tako mene da ubije
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Bosonogi klinci skupljaju flaše iz kontejnera
Debeli tatini sinovi žderu ispred fast fooda
Mamine princeze vraćaju se pijane iz klubova
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Nešto ovdje prokleto ne valja
Nešto se podmuklo spreda
Želi glavu da mi razbije
Nekom novom istinom
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Država polako raste u očima budala
Zastave se vijore visoko
U rukama koje će sutra držati puške
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Stvari koje se ponavljaju
Stvari koje nikad ne prestaju
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – ‘
I gomila mržnje, gomila bezumlja
I neki primitivni svijet
Neko je pucao u svijet
Neko je pucao u dušu
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Pucajte mi u glavu da ne živim u ovom ludilu.
Predrag Kisa Kisić je duša ranjena Bosnom, ali je to samo jedna od odrednica koja ga može objasniti kao pesnika i kao čoveka. Svestan je toga, jer sam za sebe kaže da je:“ Grobar koji voli da piše. Izbjeglica. Trajno nenastanjeni stranac.“ Njemu u čast, ovo je jedan od nekoliko uvoda koji sam sa teškom mukom odabrala jer je u pitanju pesnik van klišea s obzirom na koji način bira i obrađuje teme svojih pesama. Međutim, kao i svi, on sve posmatra iz lične perspektive, što je i razumljivo, imajući u vidu šta mu je sve rat na ovim prostorima, oduzeo. Srećni ljudi ne pišu ovakve stihove ( mislim da to svakako ne mogu da rade jer ih ometa samodovoljnost ), već samo oni koji su „obeleženi“ svetlom , lučonoše – koje su muze poslale da lutaju svetom da svojim delima svedoče o svom i opštečovečanskom usudu.
Kad sam davnih osamdesetih godina pročitala delo „Teče krvava Drina“, M. Krsmanovića, bilo mi je mučno i teško. Već smo slutili šta će se dešavati…ali da to bude u takvoj i tolikoj meri?! Istorija nas nije ničemu naučila; koliko nevinih žrtava, smrti, jada u izbeglištvu… „Homo homini lupus“, rat svih protiv svih!
Mnogi od nas imaju iskustvo slično Kisićevom i osećaj da te je neka pobesnela sila iščupala iz korena i presadila u….. lepo je kod pesnika opisan taj osećaj da si stranac u sopstvenoj zemlji ili „dođoš“ kako kažu u kraju u kom sada živim. A tuga za domom, poznatim ulicama , dragim likovima iz detinjstva ostaje jer “ čovjek samog sebe ne može da zaboravi „. Kao i Meši Selimoviću koga Kisić s pravom glorifikuje, i u njemu je “ Bosna kao krvotok“ , parafraziram, velika ljubav i povremena bolna mržnja.
Uopšte, velik je uticaj Selimovića na našeg poetu. Kad bolje pogledam, njegova pesma „Tvrđava“ je sublimacija svih emocija i poruka velikog pisca u istoimenom romanu:
„Izvan ljudi postoje granice,
unutar svakog čovjeka
postoji san o slobodi.
Unutar nekih drugih ljudi
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
postoje tvrđave
Nekad smo gradili tvrđave oko nas i živjeli u njima.
Danas gradimo tvrđave u sebi, i one žive u nama…“
Uprošćeno, možda je to identifikacija sa Selimovićem zbog doživljenih trauma u ratu .
Fenomen trajnog osećaja nesigurnosti zbog svega što je doživeo pisac je „razrešio“ u pesmi „Obale“:
„Obale se nalaze tamo
Gdje čovek nalazi čvrst oslonac
– – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – – –
Tamo gdje želje i snovi nalaze svoj mir
Obale su simbol slobode
Obale su živa platna
Po kojima slikaju naši koraci…“
Da se malo našalimo, dobro bi nam ovde došla ćuprija velikog Andrića da poveže te „obale“, odnosno svetove i ljude, kao nešto što spaja i zaista donosi sigurnost prelaska u nešto što nije „tvrđava“.
Pesma „Ko to tamo puca“ , vrlo namerno asocira na poznati Šijanov film „Ko to tamo peva“.Komedija apsurda, čudni i otkačeni putnici koji su jedino složni kad treba da napadnu dvojicu siromašnih Roma, rasklimatani autobus – sve u funkciji slikanja na gorkosmešan način kraja jednog sveta koji će ubrzo nestati kao posledica ratnog vihora, u vatri, dimu i eksplozijama. Realno, pesma se može podeliti u dva dela: pucnji u pesnikovo detinjstvo, kako je bilo u tom ratu i…slutnja novog rata, ako nastavimo putem kojim sada idemo.
Prvi stih „Veterani mrze državne praznike“ je napisan sa očiglednom porukom da se država seti veterana samo za praznike.Verovatno većina živi na granici egzistencije kao i ratni invalid iz priče „Sve će to narod pozlatiti“, Laze Lazarevića. Odmah nekako, pesnik prelazi na lični doživljaj rata:
“ Neko je pucao na moje detinjstvo i gadno ga ranio…“
Građanski, bratoubilački rat koji je u suštini verski naglašen je stihovima:
„Još jedna crkva, još jedna džamija“ – jer je neko “ pucao u svijest, zbogom pameti…“
Osećaj nesigurnosti i opasnosti nije nestao ni nakon završetka rata i izbeglištva:
„Neko čuči na pragu mojih vrata
Neko zlo želi ući unutra“
Zatim se pesnik potpuno identifikuje sa svojim pesmama( jer su osuda zla i rata), a to može smetati onima za koje se kaže “ nekom rat, nekom brat!“
„Neko puca u moje pesme
Želeć’ tako mene da ubije.“
Delovi pesme koji se odnose na to kako živimo sada u novom milenijumu, opis su biblijske Sodome i Gomore. Vešto koristeći kontraste, pesnik kao da nabraja ono što svakodnevno gledamo:
– Bosonogi klinci( čitaj sirotinja) prekopavaju kontejnere…
– Debeli tatini sinovi se prežderavaju i provode po skupim restoranima…
– Mamine princeze se pijane noću vraćaju iz klubova…
I..ne bih dalje da nabrajam razvrat i gadosti – sve imate i na TV-u i u štampi. Ako želite da steknete kompletan utisak, pročitajte pesmu u celosti. Ništa mu se ne može osporiti:
„Gomila mržnje, gomila bezumlja
I neki primitivni svijet
Neko je pucao u svijest
Neko je pucao u dušu “
Sutra će opet neko držati puške jer se “ stvari ponavljaju“. Sve vrednosti u koje smo verovali su danas bačene pod noge. Zgađen, pesnik ne želi da doživi reprizu detinjstva:
„Pucajte mi u glavu da ne živim u ovom ludilu.“
Što se ovog autora tiče, meni se više sviđa pesma „Zagledan u život“, prava je antologijska, ali njen kvalitet zahteva posebnu i opširniju studiju. A da ne biste stekli utisak da je Predrag Kisa Kisić mračni mizantrop, već da je posredi kreativan duh koji smisao života svakako traži u pisanju i ljubavi, jasno govore sledeći stihovi:
„Shvatam da se svaki dan iznova rađam
U svemu što dišem
U svemu što pišem
U svemu što mislim
– – – – – – – – – – – – – – – – –
Život to je voda
Od nje živiš, u njoj se udaviš
Jednom sam odlučio
U takvom životu želim plivati do kraja
– – – – – – – – – – – – – – – – – –
Jer ja volim život
Jer ja slavim ljubav
