Ova online nastava je pravo civilizacijsko dostignuće!
Nikada, ni u kakvoj varijanti programiranja đačkog života, nisam video mogućnost da danima ne idem u školu, sedim ili ležim u krevetu i pratim časove. Čista bajka. Prilično se dosađujem, igram igrice, što krijem od roditelja, posebno od majke, slušam neprestano muziku. Ali, vidi vraga, nedostaje mi škola! Ne mogu da kapiram šta se to dogodilo da toliko volim onu normalnu školu! Ono, da profesori dolaze sa zakašnjenjem a mi se zezamo, da se dovijamo kako da skrajnemo predavanje na šalu, dovijamo pri odgovaranju, ona šaptanja, kašljanja, ceduljice… To je bila prava uživancija, sada kapiram. Nedostaju mi profesori. Ne foliram. A šta smo sve radili kada je stigla mlada profesorka srpskog. Šta god je pričala mi smo se smeškali, podizali rameni deo kako bi bili širi i jači, klimali glavama kao znak odobravanja, upadali s komentarima. Haos!
Nedostaju mi drugari i onih pet devojčica koje su imale privilegiju da budu u našem muškom odeljenju, a mi smo ih pazili kao da su, brate, sa dvora.
Nedostaje mi vreme izmereno na 45 minuta.
Posle obrade Ćopićeve Bašte sljezove boje, dobili smo online domaći zadatak od drage nam profesorke iz srpskog na temu:
Osoba koja je obeležila moje odrastanje.
Razmišljam o izboru: ćale ne dolazi u obzir, jednom reči, čovek koga trenutno zaobilazim jer su nam replike kratke! Ne ide nam u poslednje vreme. Majka, cvrkuće svaki dan istu serenadu; sestra – naše svađe nikom ne bi bile interesantne; mlađi brat još mi je kao igračka.
Mislim da je najbolje da razmotrim bakin lik, ona me najmanje nervira.
– nastaviće se –
Prvo poglavlje iz knjige Ljubice Žikić „Dnevnik jednog odrastanja“
Roman za decu i mlade
Institut za dečju književnost
Beograd
2024
