Sretna ti Jugoslavija, prijatelju.
Ali nema više Jugoslavije, reče mi.
Nema, da, ali ima nas Jugoslovena,
za koje granice ne postoje.
Zaobišli smo virus nacionalizma,
nisu nas navukli ni na jednu mržnju,
i verujemo u zajedničko sutra.
Ne, nužno, u jednoj državi,
ali u jednom kosmosu u kome smo i dalje.
Srećna ti Jugoslavija, dušo draga,
rekoh joj.
Ali nema više Jugoslavije, reče mi.
Nema, da, ali ima nas koji je živimo,
od Beograda do Ljubljane,
od Đevđelije do Sarajeva,
od Podgorice do Zagreba.
Nema više Jugoslavije,
ali ima nas Jugoslovena
koji nismo prodali zajedničko sutra.
I gde god da smo,
Jugoslavija živi u nama.
Možda nam to ne piše u pasošu,
ali nam zato piše u srcu.
I podjednako dobro se osećamo i u Mostaru,
i u Mariboru,
i u Nišu,
i u Skoplju,
i u Nikšiću,
i u Splitu,
I u Sarajevu.
I svuda tražimo Jugoslaviju.
I tamo gde je odavno nema,
ima je u tragovima,
nazire se,
kao sunce pred zoru.
I to je ono što i dalje vredi,
ne samo u umetnosti,
nego i u životu gde ne postoje granice,
gde se radujemo jedni drugima
i idemo u susret.
Jugoslavija je mera svih nas,
gde nacionalno ne određuje identitet,
nego opšteljudske vrednosti,
koje spajaju razlike
na zajedničkom izvoru,
koji se zove sloboda.
To je bila Jugoslavija,
ne kao ugasla nada,
nego nastavak nečega što će tek da zaživi,
kada ljudi ponovo budu ljudi
i kada ponovo počne da se veruje u sutra,
u stvarima koje se sve nas tiču,
a ne svako za sebe.
To je bila Jugoslavija:
vera u dobro,
vera u čoveka,
vera u ideal koji nam sve više izmiče,
ali ne prestaje da živi u nama.
I dokle god je nas,
biće Jugoslavije.
Ti si Jugoslavija.
Ja sam Jugoslavija.
Mi smo Jugoslavija.
