Ma ne, možda je slice of life. Ili vestern. Ili pak neka vrsta horora? Komedije možda? Ima li ovde i malo melanholije? Postmoderne?
Mada možda je pak i sajberpank. Ili steampunk? Ezoterija kakva? Dokumentarni rad? Nešto eksperimentalno?
Možda je kakva esejistika. Negde tu sigurno figurira i triler. Dečja fikcija možda? Young Adult? Ili samo Adult? Ili PG-13, onako za celu porodicu?
Crtež: Vladimir Blagojević
Na prvu loptu je teško okarakterisati „Lom“, iako ima samo oko 60tak tabli. Ovo štivo izdavačke kuće „Strip Kvadrat“ je objavljeno godine naše Milostive Gospođice Corone-Chan, 2020-te, a potpisuju ga Ivica Dukoski kao scenarista i Vladimir Blagojević kao crtač. Zasigurno pogađate, to je isti kreativni tim koji je iza projekta „Crna aurora“. Samim tim, možete da očekujete odmah par stvari – dosta crnila, dosta poigravanja sa žanrovima, ali i dosta „acquired taste“ estetike.
Zašto kažem „acquired taste“? Pa, evo biću dovoljno bezobrazan da citiram samog sebe:
Ono što se treba podvući je da su i stil pisanja Dukoskog i stil crtanja Blagojevića „acquired taste“; ne gutaju se tako lako na prvu loptu i stvarno je potrebno vremena privići se na njihov rad. Po mom nikada skromnom mišljenju, Blagojević – koji je inače ispraksovani i dobro situirani slikar sa mnogo iskustva – treba još malo da se privikne na medijum stripa. Od kadriranja do anatomije, svud redom je potrebna vežba i nadgradnja. Vidi se da je razvio stil, izraz i ton, ali još malo tu nedostaje sirove prakse. Ukoliko nastavi s ovim tempom, već treći ili četvrti projekat sa Dukoskim će biti njegov krunski i pokazaće rast. Sa druge strane, Dukoski kao scenarista je prilično dobro verziran po pitanju kreiranja priče. Naravno, blend fantastike i svakodnevnice nije nova stvar, što će i sam scenarista „Crne aurore“ otvoreno priznati, ali svakako treba pozdraviti pokušaj da se ovakvo pripovedanje donese na makedonsku strip scenu.
Naravno, „Crna aurora“ je umnogome bila lakša za čitanje. „Lom“ je pak potpuno druga zver; kada imate blend epske fantastike i koncepata koji su prilično kompleksni, i u sve to ubacite element kao što je vestern, nekako to ume da baci čitaoca u zapećak. Pogotovo ako se crtež Blagojevića uzme u obzir; ovo je njegov raniji rad, te je kadriranje, senčenje, plotting i anatomija – sve to, dakle, je u fazi formiranja i vidi se da mu treba napretka. Netrenirano oko bi reklo da je posredi neko ko ne ume da crta. Ali netrenirano oko bi isto to reklo i, recimo, za Srboljuba Nikića, ili Borisa Stanića, iako jako dobro znamo da to nije slučaj. Jednostavno, Blagojevićev stil se ili prihvata ili ne.
S vizuala na verb
No, šta je sa Dukoskim? Kakav je ovde kao scenarista. Pa, opet – ovo je raniji rad. Za razliku od „Aurore“, gde je jasnije i samopouzdanije vodio priču, ovde se vidi malo vrludanja. Ima tu interesantnih koncepata (Agarta mi pada na pamet; ko razume, shvatiće), ali opet je tu previše elemenata za žongliranje. Vešt pisac može da balansira po petnaest i više visokih koncepata u jednom; autor koji je na nivou Dukoskog tokom „Loma“ prosto nije do te mere ispraksovao sebe i izoštrio pero. Priča se na trenutke dosta oteže, a onda dođe situacija da se u par kadrova rešava šezdeset i sedam stvari. Jednostavno rečeno, Dukoski u ovom periodu je scenarista kome je potrebna vežba.
Crtež: Vladimir Blagojević
Ali to svakako ne znači da je loš. Opet, ima tu dosta koncepata koji su jako interesantni, čak novi za makedonski strip. Pritom, tu je i jedna jako lepa rečenica koja mi je ostala u sećanju nakon čitanja: „Bezimeni su božanstva unutar sebe samih i u njihovoj krvi vri sav beskraj“. Da, ovo je opis jedne kaste ljudi unutar priče, kojoj i sam Lom i njegov otac pripadaju, ali je pritom i izvanredan deskriptor za ljude uopšte. Naime, kad neko kaže „ti si božanstvo unutar sam sebe“ i „u tvojoj krvi vri sam beskraj“, prva asocijacija nipošto nije neko bezimen. Naprotiv – prva asocijacija jeste nečije besmrtno ime, nešto što se pamti uvek, poput Šekspira, Homera, Da Vinčija, Tolstoja, Hokusaija, Poa, itd. Drugim rečima, kontraintuitivno je vezati beskraj i večnost za nešto što nema ime. Ali kad čovek malo bolje razmisli, bezimene osobe se zapravo jako lepo stapaju u beskraj. Upravo zbog toga što nemaju ime, one neće biti nekome drugome božanstvo, niti će se istaći iz kontinuiteta večnosti. Naprotiv. Oni će se stopiti u istu, i činjenica da nisu imenovani će služiti tome da će biti bogovi nikome – drugim rečima, ako i jesu bogovi, to su iznutra, sami sebi i za sebe.
Sumacija
Oštroumni čitaoci će primetiti da nisam maltene uopšte opisao radnju „Loma“. Naravno, ovo radim zato što želim da nabavite strip i da prosudite sami, ali to radim i zbog činjenice da je sumiranje radnje malo teže nego inače, i zahtevalo bi mnogo više kritike. A uvek volim da održim balans kritike i pohvale – Dukoski i Blagojević su počeli ovim stripom da se probijaju u makedonski mejnstrim, i vidi se da je delo daleko od savršenog. Ali se vidi i da je delo daleko od lošeg. Ovaj dvojac marljivo grabi napred, i „Lom“ je služio kao idealni prvi stepenik ka nečemu većem. A to veće, cenim, svakako sledi.
