Ona spona MakedoHeksahedrona: #2, ili S pogledom na sumrak

„Eto… Čak i lutalica poput mene, šta god da se desi, zna da ima negde brata koji mu neće odbiti tanjir supe.“

Tuko, Dobar, loš, zao

Igor Jovčevski je čovek koga, ako poznajete strip na Balkanu, ne treba posebno predstavljati. Po pitanju trenutno aktuelnih strip autora, on spada među zasigurno najprolifičnije (tu mu negde pariraju Davor Dramićanin, Mihajlo Dimitrievski, Zdravko Girov, Aleksandar Sotirovski…), među one kreativne ljudine koji svoje umetničko ludilo plasiraju na papir i uvek iznedre simpatične rezultate. Oprobao se u superherojskom stripu, dao sve od sebe u epskoj fantastici, a ako vam treba uvid u to šta Jovčevski najviše voli da em konzumira, em stvara – reći će vam njegova knjiga ilustracija.

A za vas koji ste lenji da čitate – čovek voli fantastiku i vesterne. Fantastiku je već radio. Red je preći na vestern.

Po mom dolasku u Leskovac, Jovčevski, uvek spreman na velikodušnost, mi je pružio poklon primerak svog albuma „Kantana: za osvetu više“. I sa posvetom više, razume se. I premda strip nisam čitao do relativno skoro, sve mi se kazalo samo naslovnicom – lice Klinta Istvuda, sa sve kaubojskim šeširom, je gledalo negde u srednji plan dok se svaki trop Divljeg Zapada ocrtavao u pozadini.

Nisam veliki ljubitelj vesterna. Gledao sam ih kao mali, svakako („Dobar, loš, zao“ i „Vešala“ su mi ostali posebno dragi, a „El Topo“ samo treba napomenuti i ja već sedam pred ekran), a i čitao sam masu stripova na tu temu (najrecentniji primer je manga „Zelena krv“ Masasumija Kakizakija; sve preporuke). Međutim, jednostavno to nije žanr koji mi drži pažnju. Ovo naglašavam čisto da znate sa kakvim stavom sam ušao u čitanje „Kantane“, dela koje Jovčevskom i te kako znači kao ogromnom ljubitelju žanra. Drugim rečima, na njegovu sreću (ili nesreću – saznajmo), dobio je možda najobjektivnijeg mogućeg procenitelja njegovog dela.

Pre svega, treba istaći priču. Mladi Viljem Bil Baluka jako rano gubi roditelje, prvo majku brzo nakon porođaja, a onda oca tokom detinjstva. Međutim, oca će relativno brzo nakon toga osvetiti – ubijanjem izvesnog Mekenzija koji mu je smaknuo oca pre 22 godine.

I sve ovo se odvija na četiri table. Ubrzo nakon samog početka stripa.

To je jedna od stvari koju treba istaći kod „Kantane“. Jovčevski ujedno vrši subverzije žanrovskih tropova unutar vestern priča, ali ih svakako i zadržava. Primera radi, najbitnija priča, ona o osveti roditelja, nije na kraju već na početku stripa. Uz to, iako je Kantana, odnosno Bil Baluka, glavni lik cele storije, ne dobijamo trenutak gde on opšti sa nekom prsatom curom (to zadovoljstvo dobija jedan drugi, sporedni lik). I premda se američki Indijanci javljaju u ovom stripu, njihovo prisustvo je svedeno na minimum.

Opali šest…ili sedam

OK, to su subverzije. A šta je ostalo isto? Pa, primera radi, dijalozi su uglavnom isti kao u prosečnom vesternu, bio on Špageti ili džonvejnovski ili Dedvudovski. Dueli su ostali isti, lov na glave se nije promenio, a izgledi krčmi i generalno ambijenata ne dobijaju nikakav apgrejd. U prevodu, sve izgleda i oseća se kao vestern, uključujući i prisustvo Istvuda (odnosno Istvudovog lica „pozajmljenog“ Kantani).

I nije jedini, pride. Arnold Švarceneger, Mark Tven i Sem Eliot se takođe „javljaju“ u ovom stripu, ali neću vam odati kao koji likovi – prepoznaćete ih već i sami. Ovim je Jovčevski odao počast ne samo svojim junacima i miljenicima u svetu filma, odnosno istorije, već i svom drugom velikom ukusu, tj. fantastici (naposletku, „Konan Varvarin“ Džona Milijusa mu je i dan-danas jedan od omiljenih filmova, a ne moram da vam kažem ko je dotičnog varvarina glumio u istom).

Međutim, postoji i još jedan razlog zašto je glavni lik tako očito baziran na Istvudu. Neću pogrešiti ako pretpostavim da je, na ovaj način, Jovčevski zapravo „režirao nastavak na Istvudove prethodne avanture“.  Dakako, Jovčevski nema tih sredstava da snimi film, niti bi imao glumca koji može da parira Istvudu u ovom žanru, ali ovo može da se ujedno smatra i duhovnim nastavkom Trilogije Dolara i svojevrsnim omažom na sve Špageti vesterne koji su Jovčevskom omeđili detinjstvo. Autor je prosto želeo da bude deo bogate istorije vestern žanra, na domaćem terenu, te je podario svojim čitaocima jedan album na koji bi svaki dobrostojeći ljubitelj koltova i stetsonova bio ponosan. Ljudi obično koriste izraz „love letter“, tj. „ljubavno pismo“ žanru, i on jeste aplikativan ovde, ali je pomalo izlizan. Prema tome, uvešću ovde još jednu pretpostavku – Jovčevski je, između ostalog, napisao, nacrtao i objavio „Kantanu“ pre svega zato što mu je bilo zabavno.

A i meni je bilo zabavno. Naravno da mi ovo neće biti omiljeni strip na kome je Jovčevski radio (ta čast ide „Ajvarmenu“), ali ne mogu da kažem da mi se nije svideo. Lepo je videti Istvuda u punom sjaju, i to u stripovskom kadru. I ovde sleduje jedna digresija. Ovaj strip sam pokazao jednoj mladoj koleginici s posla (konteksta radi, nju strip ne interesuje toliko; zanimljivo joj je, ali nije neko ko bi svojevoljno kupio strip). Prvo što je istakla je „U, crno-belo! Ovo mi se mnogo sviđa! Super izgleda.“. I tu ću citirati jednog JuTjubera kog s vremena na vreme gledam, čoveka zvanog Raz0rfist koji je dobro verziran u stripovima. „Tačno je, neke stvari je u stripu samo predstaviti u boji. Ali je isto tako tačno da je neke stvari moguće predstaviti samo crno-belo.“. I upravo u tome leži ona prikrivena kvalitetna nota „Kantane“; kao vestern, zahteva prigušenu atmosferu koja je ili jednobojna ili crno-bela. U tom domenu, Jovčevski je briljirao; njegove crno-bele table su klasa za sebe, čak iako je kao kolorista podjednako vešt. I ako nekada bude bio rađen reprint „Kantane“ u boji…ok, kupiću ga, zato što treba podržati kvalitetno delo, ali ću uvek preporučivati crno-belu varijantu.

Sumacija

Naposletku, crno na belo, „Kantana“ treba da se konzumira kao pravi vestern. Mahom zato što i JESTE pravi vestern, u svojoj DNK, u svojoj duši.