Ona spona MakedoHeksahedrona: #1, ili Kosmopolitski kikot

„A kad smo već ovde pred kraj tribine, ovde sedi čovek koji je najveći prijatelj makedonskog stripa. Taj čovek je toliko prikaza ispisao o makedonskom stripu, verovatno najviše od bilo kog teoretičara na ovim prostorima“. Ovo su bile reči Nikole Temkova, jednog od dva čoveka iza izdavačke kuće „Strip Kvadrat“, koje je izrekao na ovogodišnjoj Balkanskoj smotri mladih strip autora u Leskovcu za vreme njihove bespoke tribine.  Druga polovina, Igor Jovčevski, je sedeo pored i potvrdio rečenicu, dok je treći čovek za tribinom, Taki Gakovski, posle tribine porazgovarao sa pomenutim „najvećim prijateljem makedonskog stripa“, iliti sa mnom.

Priznaću, pomalo me je bio stid te izjave. Naposletku, bilo je još ljudi na našim prostorima koji su pisali o makedonskom stripu (recimo Mišo Koprivica na našem i vašem „Pokazivaču“, te Marko Stojanović u svojim publikacijama), a svako ko me zna, zna da ne volim svetlo reflektora.

Međutim, nije me zbog toga bilo stid.

Svako ko je čitao moje tekstove o stripu iz ove zemlje je mogao da primeti jednu repetitivnu poštapalicu. Naime, gotovo uvek će da bude neka igra reči unutar zagrade kada god pišem o stripu u Makedoniji (sada Severnoj – i evo, o ovoj poštapalici je reč). Međutim, nikada do sada nisam istakao razlog iza ove igre reči, iza ovog „Severnoj“ u zagradi. Naime, znam da je taj pridev samo kompromisno rešenje dodato iz političkih razloga, da bi se izbegli dalji sukobi i skandali na Balkanu (nažalost, imamo ih previše), tako da to „Severnoj“ najčešće stavljam iz predostrožnosti, ili zato što mi pokatkad to sami urednici publikacija zatraže. Ali ostavljam ga kao foru zato što mi iskreno to „Severnoj“ smeta – i nisam jedini. I Nikola i Taki su mi iskazali koliko oni zapravo preziru taj pridev, i u potpunosti ih razumem. Prema tome, u zagradi je zato što se sa istim sprdam – Makedonci su za mene Makedonci, to „Severni“ je potpuno beskorisno.

No, koliko god da je to škakljiva tema, čak me ni zbog toga nije bilo stid Nikoline izjave o prijateljstvu makedonskom stripu.

Ne, ono što me je postidelo je činjenica da jako, jako dugo nisam pisao tekstove o istom. Znam da Makedonija ima izvanrednu produkciju domaćeg stripa; mnoge autore sam lično upoznao, sa izvesnima sarađivao, a jedan mi je čak i među najbliskijim prijateljima. Uzev to u obzir, jako me je stiskalo to što se mojim prijateljima iz Makedonije nisam vratio nekim novim tekstovima. To ispravljam ovde i sada.

Naime, ova serija članaka će pokrivati neka od neverovatnih dela koja je „Strip Kvadrat“, možda najaktivnija izdavačka kuća koja plasira domaći strip, iznedrila u poslednjih par decenija. A kako je upravo Nikola taj koji me je pohvalio u Leskovcu, red je uzvratiti uslugu i početi s njim.

Preko brda, mora, pustinja i planina

Dakle, reč je o jednom albumu koji je, uslovno rečeno, ceo Temkovljev u izradi. On se vodi kao scenarista i crtač, i kolorista i tušer i sve preko. Međutim, izvorna priča nije Temkovljeva. Vratimo sat malo.

Kako sam Temkov naglašava, izvorni scenario je pisao izvesni Latif Arafat, poreklom Pakistanac iz doline Hunza (pleme Buriši). To je trebalo da bude plaćeni projekat, a Arafat je insistirao da Temkov crta isti jer mu je bilo, citiram, „važno da to radi jedan Makedonac“. Kako je Arafat apostrofirao, cela regija od prostora današnje države Makedonije pa sve do delova Indije (gde spada i Pakistan, jelte) vodi poreklo od Aleksandra Makedonskog i njegove vojske, kao i kulture koju je sa sobom donosio. Interesantna kamaraderija se rodila, i Arafat bi se zvanično vodio kao scenarista da nije od priče odustao.

Ali Temkov je, uz dozvolu Arafata naravno, kasnije na osnovu starog odradio novi, ispolirani scenario, uneo svoje izmene, svoje zaplete, svoje likove i sl., odredio sam gde će priča ići – u prevodu, odradio je maltene potpunu adaptaciju već postojećeg, nerealizovanog scenarija. Naravno, i pored toga je Arafatovo ime stavio odmah uz svoje, time ističući izvornog autora iza ideje.

Strip se zove „Alif i Zen: Put u Mardan“, i prati jednostavnu priču. U jednom selu, mladi preduzetnik Laal Rupija dobija poziv u Mardan da prisustvuje otvaranju novog restorana. Naravno, na put ne ide sam; pridružuju mu se dva ortaka, titularni Alif i Zen – prvi je niski, vitki, inteligentan momak sa fesom na glavi, a drugi je dežmekasti, krupni rmpalija sa srcem od zlata. I naravno, uz njih idu i tri konjanika Lal, Pal i Bal.

Na putu do Mardana ih čeka puno avantura; sretanje prijatelja i putujućih trgovaca, borba sa Britancima, naleti uličnih bandita, kidnapovanje Laala, i to sve kulminira opštom tarapanom između 3-4 zaraćene strane. Naravno, Alif i Zen izvlače situaciju, jedan sirovom snagom a drugi okretnošću i mudrim idejama. Priča ima srećan kraj i završava se tačno onako kako je najavljena – putuje se u Mardan, dolazi se u Mardan i naposletku se sve skončava u Mardanu.

Naglasimo prvo pozitivne strane ovog stripa. Naime, tu je Temkovljevo poznavanje humorističkog stripa, što iz Francuske, što iz SAD-a. Nije teško u likovima koji naseljavaju malo buriško selo prepoznati Asteriksa, Obeliksa, Panoramiksa i ine druge likove svojstvene Gošiniju i Uderzu. Pritom, Lal, Pal i Bal, iako nisu patke, neodoljivo podsećaju na izvesne pačiće kojima je stric jedan od najpoznatijih Diznijevih likova. Ukratko, obrazac francuskog humorističkog stripa prožet britkim idejama Karla Barksa se i te kako prepoznaje kod Temkova, što govori o em poznavanju kvalitetnog sekvencijalnog pripovedanja, em dobrog ukusa po pitanju devete umetnosti. Ali tu malo uleti i moderna pop-kultura (pevač u ovom stripu se zove Beni Lava; ko razume, shvatiće).

Stil „Alifa i Zena“ je dosta uprošćen. Ovo je delimično zato što Temkovu više leži svedeniji crtež od realizma, a delimično i zato što je ciljna publika ove priče sačinjena od dece i mladih. Drugim rečima, Temkov je pucao na univerzalnost stila, na nešto što svako može da prepozna, sa kojeg god da je meridijana na ovoj planeti.

Ali naravno, gde je pohvala, treba doći i kritika. Nije tajna da je Temkov crtač koji se još uvek razvija. S obzirom na njegov ogroman angažman u svojstvu izdavača, urednika, organizatora festivala i sl., razumljivo je zašto je crtanje nekako ostavio po strani. Kod „Alifa i Zena“ se vidi da Temkov još uvek treba da poradi na anatomiji i na dinamici pogotovo. Uz to, kao kolorista, Temkov vrlo malo eksperimentiše. Ovo je prihvatljivo kod nekih vidova dečije literature, svakako, ali bih iskreno draže video da se Temkov tu malo „razmaše“.

Kao pripovedač, Temkov je solidan, ali ima i tu mesta za napredak. Primera radi, poslednjih par tabli je definitivno bilo „nabijeno“ radnjom. Previše toga se dešava na premalo kadrova i priča deluje zbrzano. Da je sve to komotno raširio na još, recimo 12 ili 16 tabli, priča bi lepše tekla. Ovo ubrzanje pri kraju je pogotovo primetno kad se uzme u obzir koliko tabli je otišlo samo na pripreme odlaska glavnih aktera na put za Mardan.

E sad, tu je onaj deo koji je uslovno rečeno i vrlina i mana. Naime, strip se zove „Alif i Zen“, i dakako su oni među najprominentnijim likovima. Ali teško da mogu da se jasno nazovu glavnim – Laal Rupija se pojavljuje maltene isto koliko i oni, ako ne i češće, a trojica konjanika takođe imaju zapažene uloge u velikom delu stripa. Drugim rečima, „Alif i Zen“ jeste ime stripa, ali su Alif i Zen, likovi, manje prominentni nego što bi trebalo da budu. Čak je i na korici u prvom planu Laal Rupija, a dvojac po kome je strip dobio ime su u pozadini.

Opet, ovo je samo uslovno rečeno mana. Naravno da Alif i Zen ne moraju da uvek budu u prvom planu priče, i možda je čak svesno Temkov odabrao da storiju upravo ovako nazove, uprkos diskonektima. Zato i kažem da ovo nije nužno nedostatak – štaviše, možda je i dobra uvertira za kakvi nastavak.

Sumacija

Temkov voli strip. U tome nije jedini (drug mu Jovčevski deli tu ljubav), niti će u skorije vreme odustati od istog. Samim tim, i on je svestan da su njegovi lični projekti manje ispolirani od, recimo, projekata njegovih kolega. Ali priče poput „Alifa i Zena“, i na kadru i iza kulisa, definitivno vredi ispričati. Naposletku, ovo je plod kamaraderije jednog Makedonca i jednog Pakistanca, obojice vezanih tankom ali snažnom niti istorije, umetnosti i stripa. U tom svojstvu je unikat na balkanskoj strip sceni, kao i indikator da nikada nije kasno objaviti neko umetničko delo.

A najbolji deo svega toga? Temkov je i dalje u punoj snazi, i kao crtač i kao urednik – nekako osećam da se sprema nešto spektakularno. Ne menjajte kanal.