Evo nama nove, savremene Mir-Jam! Pravo osveženje u ovom vremenu kada materijalno potiskuje svo ono bogatstvo emocija koje treba da krasi svako ljudsko biće, željno ljubavi, prijateljstva i druženja. Pred čitaocima je zanimljiva zbirka pripovedaka, kao stvorena za dane prinudnih i voljnih izolacija, a i distance među ljudima zbog korone, pošasti koja će svakako obeležiti ovaj vek. Pripovetke autorke Milke Vasić Glušac su toliko životne da lako mogu nadoknaditi razgovor sa nekom dragom osobom. U suštini, ova zbirka i jeste u neku ruku razgovor sa autorkom, kroz koji nam ona na vrlo privlačan i simpatičan način izlaže svoja životna iskustva i saznanja o sudbinama drugih žena, sublimirajući sve to u lične poruke i pouke na kraju knjige u posebnom odeljku ,,Reč pisca“.
U uvodnom delu, pod naslovom ,,Za sve je kriv Murakami“, Milka Vasić Glušac na zaista šarmantan način objašnjava zbog čega je odlučila da zađe u svet proze, jer je zapravo po vokaciji pesnikinja. Suprotnost u naslovu njenog dela u odnosu na Murakamijev naslov koji glasi ,,Muškarci bez žena “ je namerna i svakako dobitna kombinacija, jer su teme u zbirci vezane za žene, njihove karaktere i sudbine.Naravno, bez velikih pretenzija u odnosu na Murakamija, ali sa neskrivenom željom da kroz svoje junakinje, od kojih je jedna i ona sama, prikaže-šta je život. Tu ideju vodilju je iskazala u jednoj od pripovedaka, koristeći na poseban način poređenje kao stilsko sredstvo:
,,Život je kao reka. Veći deo teče mirno i spokojno, ali ponekad ta reka nabuja, šumeći, brekteći, zapreti i izađe iz svog korita, pa se nakon nekog vremena smiri i vrati u svoju kolotečinu .“(Miris lavande)
Teme njenih pripovedaka su apsolutno aktuelne, počev od nasilja u porodici kada glavna junakinja Jadranka, upada u kliše ponašanja svih maltretiranih žena koje zbog deteta i sredine u kojoj žive , pristaje na psihičku i fizičku torturu sve do momenta kada shvata da joj je ugrožen život. Posle mnogo muka i preispitivanja, raskida lance kojima je vezana. Sve je dato u formi dnevnika i kroz dijalog, kao sećanje i pouka svim ženama da ne dozvole sebi da idu linijom manjeg otpora jer, rešenje postoji, treba samo istrajati(Škrinja prošlosti).
Tu je i psihološka drama kada veza prerasta u ljubav iz koristoljublja i zatim u neminovan raskid, kako bi se višegodišnji partner oženio drugom, opet iz koristoljublja što je čest slučaj i u stvarnom životu. Glavna junakinja, Marina, za razliku od Jadranke, ne pristaje da joj malograđanska sredina određuje sudbinu (Miris lavande). Obrađen je detaljno i problem ženskog rivalstva, vernost u braku i u vezama uopšte. To je tema u par pripovedaka ( Prkos, Žene bez muškarca). Treba li lutati okolo i ,,svetiti “ se ženama i muškarcima zbog nemogućnosti ostvarivanja uspešne veze u braku i van njega, ili se kao glas razuma jedne od junakinja opredeliti za pošten raskid, razvod, da svako od aktera normalno ide dalje svojim putem i po svom izboru. Jer, osvajanje slobode u delanju i mišljenju, traži jaku ličnost. Moramo biti realni, za razliku od onih prošlih vremena kada je ženama uglavnom jedina opcija i merilo uspeha bila udaja, danas nije tako, već je sve pitanje ličnog izbora. Našu autorku, osim mudrosti krasi i duhovitost ( Srodna duša), kada glavni junak po ugledu na poznatu ulogu glumca Bore Todorovića, traži srodnu dušu među udovicama na groblju. Ovde se može naći i autor pisma, profesor Dragan iz istoimene pripovetke, samo što ovde humor prelazi u blagu ironiju i čuđenje zbog činjenice da takvi ljudi postoje. U suštini da, takve osobe zaista postoje! Ali, svi likovi, bez obzira na karakterne osobine, jesu u potrazi za srodnom dušom i pravom ljubavlju, čeznu za njom ili joj se nadaju, kako Milka Vasić Glušac kaže u jednoj izdvojenoj poruci:
Nije važno da li nada pokreće želju ili želja nadu. Važno je da ih imamo, jer sa njima lakše koračamo kroz život.
Pesnikinja iz autorke izbija u prvi plan kada je u pitanju deskripcija vezana za njen rodni kraj, odnosno opis prirode i ljudi u njemu (Una, Dok je u bašti konoplja rasla). Ovde je njen dar za slikovitost pejzaža dostigao vrhunac, naravno, sa beskrajnom ljubavlju prema mestu njenog odrastanja i mladosti. Ništa manje nije vešta u opisivanju karaktera svojih sunarodnika, žilavih i uvek na oprezu zbog ratova i teških borbi za opstanak na tim prostorima. Ponos što pripada takvim korenima i podneblju je neskrivena, izbija iz svake rečenice i u ostalim pričama koje sadrže u sebi bilo kakvu vezu sa rodnim krajem. Kada je deskripcija u pitanju , autorka je jednako uspešna i kada su u pitanju surove ,,čari košave“ u istoimenoj pripoveci, ali sada se radnja, naravno, dešava u Beogradu i začinjena je dobrom dozom humora na sopstveni račun.
U zbirci postoje i priče koje su na granici paranormalnog ( San, Na dan Svete Petke). Tradicionalne vrednosti, poštovanje običaja i san povezan sa najdražim pokojnicima su zaista nepresušna inspiracija za mnoge pisce, pa i za našu autorku, koja je u ovim pričama povezala intuitivno predosećanje , san i duhovnost sa događajima koji su se mogli završiti loše po nju.
S obzirom na naslov, ženski likovi jesu u prvom planu, ali Milka Vasić Glušac nije zanemarila ni muške likove, naprotiv, tu je njena analitičnost veoma precizna kada je reč o opisu njihovih složenih karakternih crta zbog kojih veza uspeva, ili je unapred osuđena na propast. U čitavoj plejadi ženskih likova može se pronaći svaka žena, nevezano za bračni status, tako da ova zbirka zaista predstavlja zanimljivo štivo. Toliko, da može inspirisati i neku seriju u Šotrinom stilu. Treba još napomenuti da autorka vrlo često koristi dijalog kako bi što vernije prikazala životne situacije i probleme svojih junakinja, ali i same sebe. To unosi posebnu dinamiku u naraciju i ujedno čini da čitaoci mogu imati utisak da su neposredni svedoci svega što se događa u priči. Ima i većih digresija, maltene takvih da zapravo predstavljaju priču u priči, ali su one svakako u funkciji glavnog toka priče i takođe su vrlo interesantne kao sećanje na jedno davno prošlo vreme (Pismo).
Možda će vas intrigantan naslov privući da kupite najnoviju knjigu Milke Vasić Glušac. Ali, to se može desiti samo na prvi pogled. Kad zađete u taj šarolik svet nakon pročitanih desetak stranica, kad osetite emocije jedne Marine, Jadranke, Maje…razumete ili osuđujete njihove postupke, identifikujete se nehotice sa svim onim što im se događa, to vas dovodi do toga da vreme koje ste posvetili ovoj knjizi postane dragoceno, jer ste svakako naučili nešto novo o životu, ženama koje su sa Venere i muškarcima koji su sa Marsa. Oba sveta su suđena jedan drugome, ne mogu da opstanu sami, niti to zaista žele. U toj beskrajnoj igri otkako je sveta i veka, desi se ljubav-prvo roditeljska, pa partnerska i zatim ljubav prema deci, koja se ni sa čim ne može porediti.Tu su i prijateljstvo, druženje i poverenje, međusobna podrška bliskih osoba, privatno ili na poslu. U psihologiji ljudi je da iz svesti potiskuju sve ono što je njima bilo neprijatno ili traumatično. Inače ne bi mogli da nastave dalje, a da budu normalni i zdravi. Godine prolaze, a sećanja ostaju. Potrebno je samo da načinimo pravi, lekovit izbor.Zbog toga, i samo zbog toga, možemo reći da se autorka Milka Vasić Glušac, stvarajući ovu zbirku rukovodila mišlju mudraca koji je jednom rekao:
,,Lepa sećanja stvaraju raj iz koga niko ne može da nas protera.“
