Za početak prikaza lika i dela Čedne Radinović Lukić, upotrebiću pasus iz knjige ,,Žene koje trče sa vukovima”, Klarise P.Estes, psihologa Jungove škole. Ona iz više uglova analizira prirodu i ponašanje žena u dodiru sa onim pravim životom kada zakorače u svet odraslih. Nažalost, mnoge pripadnice ženskog roda previše gube kada su u vezi sa ,,grabljivcem”, koji vremenom poništava njen identitet, talente i šanse da se iskaže kao ličnost, uterujući je u jedinu moguću ulogu – žene, majke i čuvarke doma. Međutim, postoje i one koje, zahvaljujući svojoj divljoj prirodi i odlučnosti, imaju moć da ,,trče sa vukovima”, ostvarujući se kao ličnost ne samo kada je porodica u pitanju, već i kao kreatorka svoje budućnosti kada su u pitanju dela talenta i mašte. Takva žena po gore spomenutoj spisateljki je:
,, … intuicija, ona je vidovita, ona je duboka slušateljka, ona je odano srce. Ohrabruje ljude da ostanu višejezični: da tečno govore jezicima snova, strasti i poezije”.
,,Reč ,,divlja” ovde ne znači biti van kontrole, već je to stvorenje koje ima urođen integritet i zdrave granice”.
I zatim dalje, još jedna opaska koju ću parafrazirati jeste – da se u takvoj psihološkoj strukturi ličnosti susreće umetnost sa snovima, pričama i poezijom.
Pri bližem kontaktu sa Čednom Radinović Lukić, kada se čuju detalji iz privatnog i javnog dela njenog života, asocijativno sam pomislila na poruke iz gore pomenute knjige koje sam svojevremeno marljivo prepisala i sačuvala, oduševljena analitičkim umom autorke i njenom analizom položaja žena u savremenom društvu, ali zapravo, kroz nasleđeni vekovni arhetip koji je omogućio da ima žena, ,,umornih, umrtvljenih osećanja, krhkih i nesposobnih da napreduju u životu. Zbog ranog vaspitanja ,,da budu fine”, brzo nauče da se pokore…Umesto da žive slobodno, one počinju da žive lažno”. Ali, pandan postoji. Svakako ima i onih koje ,,ne ubijaju svoju originalnost, kreativnost i duševnost…”, bez obzira na prilike u kojima se nalaze.
Naravno, u knjizi se zapaža dobra doza feminizma. Ali, evidentno je da u ovim novim vremenima žene ipak ,,dolaze”, bez obzira koje je zanimanje u pitanju.
To su poruke koje apsolutno odgovaraju našoj književnici, Čedni Radinović Lukić, pogotovu kada se uzme u obzir njena respektabilna biografija, do koje zainteresovani čitaoci svakako lako mogu doći putem kupovine njenih autorskih dela ili putem društvenih mreža. Konačnu odluku da se poslužim ovakvim paralelama, odredila je moja intuicija i njene ,,Misaone crtice” i ,,Misli” iz knjiga ,,Nesni belih sumaglica” i ,,Manifestacija svesti”:
– Vučice uvek cirkuzanti zaobilaze.
– Ne idite tamo gde vas put vodi, idite radije tamo gde nema puta i ostavite trag.
– Ne traži put, samo hodaj – stvoriće se sam.
– Život je teatar sa istim glumcima. Dajte im aplauz koji traže, ali kartu za istu predstavu ne kupujte dva puta.
– Mašta uvek pomera granice mogućnosti.
– Samo onaj ko ne drži vesla, ima vremena da vam ljulja čamac.
– Nikad ne budite nečije slobodno vreme.
– Ustani od stola na kom se ne služi poštovanje.
– Snaga karaktera dolazi iz fokusa i posvećenosti, u prošlosti popravni ispit ne postoji.
Potvrdu da ovakav ,,put” početka ovog prikaza vodi ka svome cilju, jesu tekstovi iz knjige ,, Manifestacija svesti”, pod naslovom ,,Polomljena ogledala” , Posledično nasilje nad ženama” i ,,Temelj čarobnice”. Jer, u ovom poslednjem, u ispovednom tonu književnica beskompromisno potvrđuje svoj životni kredo:
,,Temelj čarobnice niko uzeti mi neće, zatreperiće vazduh osmehom mojim. Ne želim ogledalo što jezivo deformiše maštu, nadrealističku. Ni slepilo od suza, ni muzu što kobno ljubi, plačljivom lomnošću, žilavošću jednog anđela.”
,,KAD GOVORIMO O ŽENSKOJ SUŠTINI, ZAPRAVO GOVORIMO
Čedna Radinović Lukić je bogatstvo svog unutrašnjeg života pretočila najviše kroz poeziju, sabranu u pet knjiga intrigantnih naslova: Nesni belih sumaglica, Refleksija jednog tanga, Utišani svet, Raspletivi versi i Reminiscencija epizodnih nostalgija. Tematika njenih pesama je raznovrsna, motivima prebogata – opevano je sve ono što život donosi i odnosi ! U svim zastupljenim vrstama lirske poezije u gore pomenutim knjigama, ostala je svoja, slobodna i ,,bez koprena maglenih”, baš kao u pesmi ,,Život” iz knjige ,,Utišani svet”, koja će takođe, osim njenih misli u vidu aforizama, biti predmet ovog prikaza:
ŽIVOT
Oslobodite mi sunce,
i bacite sve koprene maglene
kroz svitanja nabusita,
i plamen nek život bude,
nek se životom zove.
Pod jastukom mi ostavite tragove
razbarušenih snova, takvi su najlepši,
jer žice pokidane tad ne postoje,
strgnute su sa kalema mladica,
žile im rasute slobodno rastu.
——————————–
Oslobodite mi sunce,
i kad majka dete na izvor vodi,
uvek da poželi nanovo da se rodi,
životom da se mije.
——————————–
Oslobodite mi sunce,
majka mi ga darovala
u muzeju nostalgije sačuvala,
i još ga nosim, u nedrima miruje,
i sa svakom tugom uvek se rimuje.
Svi ljudi, baš kao i Čedna, imaju u sebi neki svoj ,,utišani svet”, svet duše i najtananijih emocija, čudesan sklop ,,razbarušenih snova” u čijoj je žiži sunce (srce), koje teži slobodi. Slobodi iskonskoj i nepatvorenoj, zajedno sa morima, planinama i ,,kamenjem koje se razbiti ne da”. Metafore se u pesmi ređaju u jednu alegoričnu celinu, zaodenutu u nekoliko ciklusa prirode – proleća, leta i posebno jeseni koju krasi miris dunja. A one u ,,mladosti najlepše mirišu”, kad pogled u nebo nudi slobodu i beskrajni prostor da se krila razmahnu i krene u osvajanje života. Da sve bude tako, da i kasnije, kad stignu godine obaveza i majčinstva, poželiš da se ponovo rodiš i ,,životom se miješ”. To je suštinski ,,lakoća postojanja”, bez obzira na zebnje i čekanja ,,silovita” na supruga pomorca. Sunce u pesmi nije samo simbol svetlosti, već je ujedno simbol života, a takođe i toplote ljubavi: žene, njene dece, zagrljaja majke…To sunce je zapravo isto što i srce koje ,, u nedrima miruje” kao u tajnom ,,spremištu” proživljenih tuga i nostalgija za svojom prelepom Dalmacijom, za suprugom pomorcem, za danima mladosti i snovima bez ,, žica stvarnošću pokidanih”. Zaista, možemo da se u potpunosti identifikujemo sa pesnikinjom, jer svako od nas poseduje to ,,sunce u muzeju nostalgije”- od nežnih godina detinjstva i prvih svesnih koraka u ono što se život zove, pa do posledenjeg minuta postojanja.
Pesma nije samo u kontrastima buntovna i setna, ona je i vapaj sa toliko jakom emocijom da se u više navrata ponavlja glagol u imperativu ( gl.oblik koji se koristi za zapovest, želju da se neka radnja vrši ili izvrši):oslobodite, bacite, ostavite,razbarušite, nakitite, ne dirajte. Naravno za struku, to nije samo imperativ, već i apostrofa, stilska figura koja je vezana za formu obraćanja nekome. U ovom slučaju, ne obraća se poetesa imaginarnim bićima, već ljudima! Upravo onim kojima ništa nije sveto, rušiteljima lepote u bilo kom obliku, onima kojima smeta tuđa sreća,,, onima koji iz tmine rovare”.
Stvaralaštvo književnice Čedne Radinović Lukić je u ovom prikazu predstavljeno iz dva ugla kako je već rečeno, onoliko koliko je trenutno bilo moguće, s obzirom na obiman opus svega onog što čini sadržaj njenih knjiga. Vredi ih imati i pročitati, jer ne spadaju u opskurnu zabavu u ovim vrelim letnjim danima. Vredi, jer deluju podsticajno na sve koji žele da stvaraju, bez obzira o kojoj se vrsti umetnosti radi i bez obzira na pol. Najgore je kada se oni talentovani i kreativni u bilo kom smislu, povlače u sebe, obeshrabreni nerazumevanjem okoline. Upravo zbog takvih, završetak ovog prikaza će biti Čednina poruka iz dela ,,Nesni belih sumaglica”:
,,Piscu je suđeno da bude svedok svog vremena, a da li će on ostaviti svedočenje, zavisi od toga koliko SAM SEBE NIJE IZGNAO IZ ŽIVOTA.”
