Ime ti ćutim.
Krijem ga od baksuza i vragova kletih;
Od svoje želje puste da ne poludim,
da ne počnem sebi da se svetim,
što sam poverovao u prokleto,
od Boga uzeto,
od Boga oteto,
u reči: Volim te;
Kada na ovom svetu samo tišina i pogled znače ljubav.
N…
Pamtiću te, moram.
Nosiću te kao žig na koži ispod koje pečeš i boliš.
Uplašena travko što orahu iščupa koren;
I od hrasta napravi trsku!
Otrovna voćko – što mi zaliči na polen?
Crni usude na ubogom krstu.
Anđele…
I sto života bih menjao
za još jednu smrt na tvojim usnama.
N…
Dugo sam mislio da si ti najdivnije stvorenje koje hoda.
Kada sam te prvi put sreo,
imao sam utisak –
da si se pet minuta pre toga izlegla iz jajeta
i da ti ljuske još stoje zalepljene u kosi
dok promrzlim pogledom topiš novembar oko nas.
Pamtiću tvoj beli kaput,
tvoj hod,
neverovatno hladne dlanove
i ubrzano lupanje srca.
Pamtiću koliko si volela da izvrćeš reči,
pa umesto što – kažeš šĆo,
umesto nešto – kažeš nešĆo,
pa, šĆo ovo, šĆo ono,
nešĆo sam te pitala…?
A meni se činilo da si ti odgovor a ne pitanje.
Odgovor na svako moje pitanje u životu.
Na svako što –
i na svako – dugo, glasno i mučno zašto –
uz neizbežan pogled ka nebu.
Sad ja tebe pitam:
i što i šĆo;
I ostaje mi da verujem
da je razlog bar nešto ili nešĆo?
N…
Čudna smo sorta mi ljudi…
Čovek je čoveku najveći otrov i jedini lek…
Samo ja sam se ovog puta toliko otrovao,
da nisam siguran
da li uopšte želim da se lečim?
Kao da krenem levom rukom da tražim lek,
a desnom udaram sebe preko leve,
kažem: Stani prokletniče! Pusti je!
Zar ćeš je isterati iz krvi?!
Gde će ona bosonoga beskućnica
međ trnje i vetrove?
Pusti je… To je njeno.
Dobro…
Budi tu.
Budi u krvi otrove moj mili.
Ionako je bez tebe obična zamućena voda;
Uprljana prosečnim bauljanjem kroz život.
Sećam se koliko si mi prigovarala za pesme.
Te zbog čega ova pesma ovoj,
te zbog čega ona pesma onoj,
a kada će pesme za mene?!
Kao da nisi mogla da razumeš,
ili bar ja nisam znao da ti objasnim,
da srećni ljudi ne pišu pesme.
Pesma i sreća ne idu zajedno,
ruku pod ruku…
To su dva krvna neprijatelja,
dva ovna na brvnu…
Gde pesma dođe –
tu je sreća, hladna i krutog tela izneta na vrata.
Pesma je samo poslednji pozdrav nečemu što je bilo lepo.
Salutiranje brodu koji tone;
Dostojanstven sonet
koji će završiti kod pogrešnih glava,
izmamiti aplauze pogrešnih ljudi,
i sve na kraju postaje bedno i jeftino,
sve,
a pesma najviše.
Kako sam i sam u jednoj pesmi rekao:
„Pesme su samo uzalud potrošene priče,
bunar patnji i ispovest pogrešnim ušima.
Dubina koja se nekim plićakom vode završava.
Živeti van stihova,
znači živeti srećno.“
Baš tako…
Sreća je van stihova,
a ja sam sa tobom bio srećan.
Eto, sad imaš pesmu,
imaš i dve,
a imaćeš ih ko zna koliko,
i nadam se da si svesna koja je cena toga?
N…
Iskreno:
posle svega ne znam da li da ti poželim blagost ili pakost?
Držim ruke sklopljene za molitvu,
i ubi me dilema,
ne znam ka kome da se okrenem –
da li ka Bogu ili ka đavolu?
Pred kim da zakukam za tvoje zdravlje?
I tragovi mi bride od želje da ih nema.
Kolevka mi je postala tesna.
Ambis;
ponekad tako liči na udoban krevet.
N…
Pamtiću te, hoću…
Ne zato što želim da te pamtim,
nego zato što ne mogu da te zaboravim.
Pamtiću tebe,
ali pamtiću i ovo jutro
koje me je probudilo nakon još jedne smrti.
Hvala ti jutro!
I gde čulo i gde ne čulo…
Sada sam novi čovek;
Već ustajalo mrtav i taze živ.
Samo ne znam zašto me stalno čašćavaš samim sobom?
Da li me voliš ili me mrziš?
Da li me kažnjavaš
ili me nagrađuješ,
čak i kada nagradu ničim nisam zaslužio?
Jutro!
Kao da te čujem kako govoriš:
Diž‘ se pesniče, ne foliraj!
Skupljaj ostatke sebe
pa put pod noge;
Slomićeš ti srce bar još par puta…
U redu jutro… Ako ti tako kažeš –
tako će i biti.
Šta je smrt kada imaš jutro da je otera?
Nisu sve smrti toliko strašne,
nisu –
bar do one konačne smrti;
A do te konačne,
pamtiću tebe jutro,
a pamtiću i nju,
u vazduhu i treptaju;
u letnjem povetarcu
koji se bori da uđe u nozdrve;
U napuklim usnama
i praznim šetnjama;
U pragu rođene kuće što kopti za njenim stopalom;
U onoj suzi koju kao siroče krijem od sveta
da ne podseti na majku;
Dahom joj tražim naručje i dojilju u mirisu svake žene;
Sam je čuvam i gajim;
Sam kao samohrani otac naše zajedničke patnje.
Prava ispružena linija punog kruga.
Izgubljeni oklop bez svog viteza.
Kraj…
Kao da mu svetlucavost i sjaj
u mraku vidim.
N…
Ime ti ćutim.
Krijem ga od baksuza i vragova kletih;
Od svoje želje puste da ne poludim,
da ne počnem sebi da se svetim,
što sam poverovao u prokleto,
od Boga uzeto,
od Boga oteto,
u reči: Volim te;
Kada na ovom svetu samo tišina i pogled
znače ljubav.
N…
Ime ti ćutim.
Čuvam ga od sebe i za sebe;
Jer jedino tako mogu dalje.
Bar do nekih novih zaluda
i do nekih novih posrtanja.
Bar do one konačne smrti.
(iz zbirke „Život pre smrti“,
ciklus: Ljubav i sloboda)
