U kadru kasnog letnjeg dana
vreme brojiš unazad
preispitijući kalendar kraći za tri svitanja…
u kojima te čekam i dalje
i dalje čekam ležeći na mestu odakle
se može videti kako voz pravolinijski žuri…
Peroni su precenjena mesta
Za nas što mislima putujemo
U izromansiranim kadrovima starih filmova
Javljaš se neočekivano
Da namiriš dug
Štetu srcu načinjenu
O ljubavi moja…
Dobrodošao si u bilo kom trenutku
Ali najviše onda kada na tremu
Vetar gasi i poslednje
Svetlo petrolejke
Dobrodošao si i onda kada užegne ulje u lampi
Tada i trule jabuke postaju jestive
Kažem ti – nenadoknadivo je vreme
Kažeš mi – sve vreme sam bio tu…
Kao i obično preterujem u ushićenju
Pretvarajući se da će tvoj dolazak
Doneti ispunjenje ali isposnik
se preobraća svako četvrto jutro
i to tri puta
zapostavljajući vrlinu da krene dalje
Dok dočekuje iluziju – najmilijeg gosta
Dok biram haljine za taj susret
Tu u začaranom krugu žudim
da ponovo sakupim hronike sa
putovanja u našim pismima
Razočarana se vraćam uramljenim
fotografijama iznad trpeze
Tu prebirući po licima
ljudi koje sam volela
Tu za dugačkom trpezom
Ispijam gusto mleko iz limenog lončeta
Dok jutro miriše na majku
Dan se provlači do večeri
dok nebo poprima boje sepije
Tražim u pismima ton tvog glasa
U nemom rukopisu
Zaustavljam se
Baš u onom danu za koji
Je tvoj kalendar okraćao
Baš kao septembar
Tužniji bez ta dva dana
Sada naše leto krije tajnu
Hotela bez sobe broj 13
Kao i ti ista sam i ja dok
Zatvaram oči pred odlukom
Da nastavim put u lepoti rastanka
A ovako izgubljeni dom
Ponavlja strah da vremenu postane rob
U tim slikama nemi će violinista
Voditi ljubav sa žicama
A žongler bacati trule jabuke
Na raskrsnicama
Mi ćemo na tremu sedeti jedno
preko puta drugog
Ćutaćeš očima oktobarskog susreta
U kojem bih da te zadržim
Ali u tom kadru jedna stolica
ostaje prazna…
Znajući da na nekom tremu
U nekom drugom vremenu
U kadru kasnog letnjeg dana
I ti zamišljaš mene na toj drugoj…
