Kadrovi hrvatskih autora: #1, ili Pronađi me na nekim novim talasima

„Ivana Veljkovića, profesora engleskog jezika, strip-scenaristu i kolegu skribomana upoznao sam 2018., upravo na toj Balkanskoj smotri mladih strip-autora i na prvu nije mi se niti malo svidio“, istakao je Saša Paprić u jednom recentnom članku. „A zašto spominjem Ivana? Pa on je neformalni agent produkcije Hrvatskog autorskog stripa u Srbiji, odnosno u Beogradu, gdje živi i radi. Ne samo da nas je predstavio u autorskim tekstovima, poimence i po izdanjima, već je u najmanje tri navrata nosio naš časopis, Strip-Prefiks čitatelju u Beogradu koji nije imao drugog izbora nego doći do našeg izdanja dostavno – po kuriru“.

Ovo je, dakako, tačno. U poslednjih šest godina od našeg upoznavanja, mada preciznije od 2021. godine nakon naleta Milostive Gospođice Corone-Chan, pokrio sam nekoliko izdanja udruženja „Hrvatski autorski strip“. Međutim, u skorije vreme sam se nešto udaljio od dotičnih stripova – ne iz kakve zlurade namere, razume se, nego prosto zbog manjka vremena. Naposletku, u ova haotična vremena , ko još ima živaca za strip?

E, pa, ne može se više odmarati! Budući da me Saša toliko visoko vozdiže u svojim pisanijima, i budući da se kolegi skribomanu samo skribomanijački treba revanširati, reših da ispravim grešku zvanu „manjak recenzija“. Spremite se, narode moj – ova tura članaka pokriva gotovo sve propuštene stripove udruge „Hrvatski autorski strip“.

Ovo mi, inače, nije praksa. Svako ko prati moje članke, konkretno one na „Pokazivaču“, zna da retko kada pišem o stripovima istog izdavača uzastopno. Volim varijacije, i time iznenadim čitaoca. Međutim, smatram da je jedna vredna izdavačka kuća poput ove zaslužna da dobije jedan mali specijal. U narednih par meseci, dotična izdanja će dobiti svoje serije članaka. I dakako nema boljeg mesta za početi nego od najheavy hittera modernog hrvatskog stripa – u pitanju je stari prijatelj, draga persona, milo poznanstvo Korin(a) Hunjak.

Kad je val, nek je val (a i žal, pa i pečal)

„So, tell me, what does Korina like?“

„Hahah. Paaa… Osobne priče, pozitivne poruke, izbegavanje trope-ova i spekulativnu fikciju ili spekulativnu povijest.“

***

„E, sad, oo što bi meni najdraže bilo da mi daš neki scenarij koji tebi osobno znači nešto u životu, ako takav postoji. Jer sam skontala u zadnje vrijeme da su takvi tekstovi s najviše duše.“

Tokom gore istaknute prepiske, u trajanju između 5. i 9. januara 2020. godine (bezmalo par meseci pre no što je Visprenica iz Vuhana otputovala na globalni tulum) saznah šta Korin(a) voli da crta. Naravno da nisam u dotičnu izjavu sumnjao niti jednog trenutka, ali se svakako ona dokazala tačnom kada sam, u Zagrebu, tokom OHOHO! festivala, imao privilegiju da nabavim primerak „Brodskog dnevnika“, upravo u autorstvu ovog vanklasnog umetnika. Sam dnevnik je sastavljen od 17 priča, koje i te kako variraju u stilu, temama (uslovno rečeno), tehnici, pripovedačkom jeziku… Ovde imamo jedan lepi kilt prepun stripovskih zakrpa koje Hunjak prezentuje svetu. I kako to inače biva – počnimo od početka.

Po pitanju teme, priče unutar „Brodskog dnevnika“ mogu da se, nekako ugrubo, podele na lične/emotivne („Dérive“, „Cerulean“, „Island“, „Imaš li ikada osjećaj?“, „Migrations“, „Rođendan“, „To dolazi u valovima“) društveno angažovane („Imago“, „Gremo na jedan veli, veli brod“, „Ja, država“, „Dragi tata“, „Nije dobro. Ali…“, „Rutina i srcobolja“) žanrovski eksperimenti („Immaculate Taint“, „Rubedo prolog“, „Dva je najsamotniji broj“) ili pak regularni eksperimenti („Cijeli svijet kao luk“). Međutim, iskreno mi se ne sviđa ova podela, jer govoto svi stripovi ovde, na neki način, mogu da pripadaju svim navedenim kategorijama. Ili pak da, uslovno rečeno, ne pripadaju nijednoj.

Ono što fascinira, ono što je i Jukić Pranjić istakla u predgovoru za ovo izdanje, jeste varijacija stilova. Hunjak je dokazani majstor što se tiče klasičnog pristupa stripu, ali prave dubine genija ovog autora se tek naziru prelistavanjem ove zbirke. Čak i ako moju arbitrarnu podelu iz prethodnog pasusa uzmemo u obzir, svaka kategorija ima radove koji se u maltene molekul razlikuju od ostalih. Znak suve genijalnosti je upravo vešto baratanje različitim crtačkim stilovima, gde u jednom trenutku izgleda kao da čitate moderni američki stil, u drugom ste odjednom u „Komikazama“, a u trećem je pred vama ilustratorka dečije literature.

Pogledajmo to na direktnim primerima. „Dérive“, „Island“ i „Migrations“ spadaju u neku „Classic Korin(a)“ potkategoriju – iole realističan stil, jasno definisane figure, pripovedanje putem naracije, fluidni pokreti, itd. Pa sa druge strane imamo „Imaš li ikada osjećaj?“, „Rođendan“ i „To dolazi u valovima“, očito apstraktne eksperimente koje bih svrstao, recimo, u potkategoriju „Chaotic Hunjak“ – u poređenju sa prethodnom potkategorijom, nisu ni približno slični i imaju više vajb nečeg alternativnog. Dakako, tu je i „Cerulean“ tačno na sredini, kao meni možda jedno od najdražih ostvarenja u ovom kompendijumu. „Cerulean“, svojim izgledom i konstrukcijom, podseća dosta na stripove kakve manga autor Šintaro Kago radi (ne one krvave, već one baš eksperimentalne…i pomalo krvave).

Jedina zajednička crta gore navedenih stripova je ta da su ovo uglavnom priče koje vezuju emocije, doživljaji, nešto što autor proživljava i želi da prenese na papir. Bilo da je u pitanju kretanje kroz grad, useljavanje u novi stan ili subjektivni osećaj rađanja, sve je na mestu i sve je namenjeno da evocira osećanja kod čitaoca.

Razumi me

Društveno angažovani stripovi Korin(e) Hunjak pokrivaju otprilike sve aktuelne teme koje se danas provlače u dnevnom diskursu, bilo da je tema nečija seksualnost („Dragi tata“, „Rutina i srcobolja“), rodna nebinarnost („Imago“), nasilje nad manjinama („Ja, država“), pitanje migracija („Gremo na jedan veli, veli brod“) ili sveopšta nemoć pojedinca naspram socijalnih boljki („Nije dobro. Ali…“). Dakako, i pored očitih polarizacija oko ovih tema, Hunjak uspeva da stvori stripove koji su, pre svega, namenjeni da približe čitaoca crtaču, da ga razumeju (ovde su „Dragi tata“ i „Imago“ zasigurno najprisniji po tom pitanju).

I opet ovde, kao u prethodnoj grupaciji, vidimo varijacije po pitanju stilova. „Imago“ i „Nije dobro. Ali…“ su znatno apstraktniji u poređenju sa prethonicima, pogotovo ovaj potonji; Hunjak temu stripa odlično predstavlja čak i, naizgled (ali samo naizgled) naivnim dečjim crtežom koji deluje kao da je naškraban voštanim bojama. Ostali stripovi u ovoj grupi, pogotovo „Dragi tata“, ističu jedan crtački nivo veštine koji je zavidno visok, brušen godinama i doveden do svog zenita.

„Immaculate Taint“, „Rubedo prolog“ i „Dva je najsamotniji broj“ su, kako istakoh ranije, žanrovski eksperimenti, od kojih se potonja dva drže naučne fantastike a prvi mitologije/epske fantastike. Premda mi lično nisu među najdražima u ovoj zbirci, ne mogu a da ne istaknem da su crtački apsolutno najbolji deo iste. Jedino što im po kvalitetu parira je „Cerulean“. „Rubedo prolog“ konkretno je master-class u kadriranju, odnosu boja, režiji i pripovedanju, od prve do poslednje table. Po pitanju scenarističkog umeća, „Dva je najsamotniji broj“ dominira i glede preokreta i glede prirodnosti i toku dijaloga. Nekako suprotno tome, „Immaculate Taint“ možda bude preveliki zalogaj po pitanju pripovedanja, ali crtački je zasigurno klasa za sebe. Ukratko, ova tri stripa su argument zašto Korin(u) Hunjak treba svrstati u sam vrh nove generacije strip autora Hrvatske.

„Cijeli svijet kao luk“ je kategorija za sebe u gotovo svakom smislu te reči. Ne samo da odudara od ostalih stripova po pitanju crtačkog stila (sem par izuzetaka), već je i pripovedački liga za sebe. Ukratko, ovo je odgovor na pitanje „Šta se dešava kada Hunjak reši da predstavi svet onako nekako Šrekovski?“ Klasičan zoom-out efekat se odjednom pretvara u smörgåsbord („шведски сто“, po srpski rečeno; „швецки астал“ ako ste odrastali u mom kraju) događaja i emocija. Hunjak evocira svu lepotu života u ovom malom slajdšouu, na taj način da automatski privlači pažnju čitaoca i u strip unosi notu pokreta kakva se retko kada javlja – impresivno za strip rađen u periodu od 24 sata.

Zašto sam upravo ovaj strip izdvojio kao zasebnu kategoriju „Brodskog dnevnika“? Zato što je upravo on nedvosmisleno najpozitivniji i najoptimističniji strip Korin(e) Hunjak do dana današnjeg. A u ovom moru nerazumevanja, mraka i očaja, potreno nam je malo pozitivnosti.

Sumacija

Hunjak voli da crta lične priče, da izbegava žanrovske tropove i da radi ono što „ima najviše duše“. Prema tome, kao sažetak impresija čitanja „Brodskog dnevnika“, ovoliko mogu da kažem, i mislim da će biti sasvim dovoljno – ova zbirka ima dušu. I to je čini delom koje sa ponosom treba čuvati na polici.