Naša kuća je bila pored jedne novoizgrađene zgrade. Preko celog dana deca su se igrala
ispred zgrade. Bezbrižna, puna elana i snage, smejali su se, vikali i lupali loptom od ujutru
do večeri.
Zgrada je imala tri ulaza. Na ulazu blizu nas, u prizemlju živela je sama, jedna žena. E, njoj
je najviše smetala graja dece. Izlazila bi na terasu i vikala na decu. Govorila im je kako ih
roditelji nisu vaspitali, pa kako su bezobrazni što joj galame ispod prozora, pa da će im
iscepati loptu ako padne na njenu terasu. Vremenom je počela i da ih psuje. Što se ona više ljutila i psovala ih, to su oni sve su više galamili i lupali loptom. Počeli su i da dobacuju i viču za njom kad je prolazila ulicom. Prestali su da se igraju ispred drugih ulaza, gde nikom nisu smetala, već dolazili samo ovde. Kao da ih je svađa sa usamljenom, neraspoloženom ženom zabavljala.
Mi nismo imali tih problema. Moja majka bi ih u prolazu nešto upitala, našalila se s njima.
Često bi ih poslužila bombonama, a na česmi u dvorištu uvek su mogli da popiju vode.
Kapiju nikad nismo zaključavali, pa je njima bilo baš zgodno da dođu tu, nego da se penju u zgradu do svog stana. Prvo su pili iz ruke, a onda je moja majka stavila čašu samo za njih, da im bude lakše. Tiho, pažljivo bi ušli, rekli „Dobar dan“, popili vode, zahvalili se i rekli „doviđenja“. Nikad nisu galamili, ni gurali se. Čak su u vreme popodnevnog odmora
izbegavali da ulaze u dvorište. Tada bi posedali u krug u hladu jedinog drveta ispred
zgrade, loptu stavili sa strane i nesto tiho pricali.
Kao da su to bila neka druga deca.
Majka me je naučila da je s decom uvek bolje lepo postupati, uvažavati ih, i da malo
mudrosti daje uvek više rezultata od strogoće.
