Tama osvetli u sanduku rezbarenom
igračke, herbarijume, spomenare
i lutku od porcelana.
Budi se, šapuće – ne slušam,
šakama gužvam pupoljke suve
i listove ispisane.
Uplašena pišti,
uspavanku pevam:
„U zvezdano snoplje se skrij,
u ritmu razvigora pleši,
na nečujnoj harfi sviraj,
nemire pesmom kroti“.
Cakleno me gleda,
šapuće tajne mora,
bol bisernica,
zapise oblutaka.
Zapeva, zagrli me,
smeje se, svetlost seje.
Zrake sunca rosu ispijaju,
zatvaram sanduk starostavni.
Zaspa lutka porcelanska!