Imao sam psa koji nije znao da svet nije dobar. Verovao je u ljude, radovao se svakome, trčao im u susret. Pucali su na njega, gazili ga kolima, trovali ga, prebijali. Nije to shvatao ozbiljno. Nastavljao je po starom. Nije bio zlopamtilo. Znao je da to svakome može da se desi.
Nikad nisam hteo da ga vezujem. Lanci nisu bili za njega. Nisam se ljutio kad nije dolazio kući danima. Njegova stvar. Ni on se nije ljutio kad me nije bilo mesecima. Naprotiv, skakao je od sreće kad bi me video.
Pustio sam ga da živi. Da trči. Da ide gde hoće i da se vrati kad hoće. Bio mi je zahvalan na tome i poštovao je to. Bio je neverovatan i neuhvatljiv, znao je da se sjuri niz ulicu, poput vetra.
Kad bih vozio bicikl, on je trčao ispred mene ili išao iza. Ostali vezani psi su lajali za njim. Zavideli su mu. On je imao ono što oni nisu. Imao je slobodu. Nije bio ničiji sluga. Imao je stav, bez obzira na to što je bio bez pedigrea.
Svi su ga voleli. Đaci pogotovo. Često je bio gost na njihovim časovima. Glavna atrakcija. Bacao bih ga u vazduh i hvatao. Voleo je da leti raširenih šapa. Nije se plašio da ću ga ispustiti. Verovao mi je. I ja sam verovao njemu. Ta naša igra pretvarala se u pesmu.
Nije se plašio ni šintera, iako su pohvatali i odveli mnoge njegove drugove. On je jedini ponosno šetao gradom. Nema šanse da ga vežem. Nisu psi rođeni za lance.
Moj prvi komšija ga je otrovao. Navodno mu je ulazio u dvorište. Ostavio mu je nešto da pojede. I gotovo. Kriv sam. Nisam naučio psa da ono što je najlepše spolja može najviše da truje iznutra.
Umirao mi je na rukama, kao čovek. Prejak da se preda tek tako. Borio se do kraja. Zvao sam veterinare, ali niko nije imao vremena da dođe. A ja nisam imao da im platim koliko su tražili.
Objašnjavao sam im da je to poseban pas, genijalan. Smejali su mi se i spuštali slušalicu. Moji ukućani takođe. Budale. Nisu znali da je taj pas imao više dostojanstva od njih.
Nismo zaplakali ni on ni ja. Samo smo se nemoćno gledali i ćutali. Obojica smo znali da odlazi. Prećutno smo priznali svetu da je jači od nas. Nismo poštovali pravila. Izabrali smo slobodu. Sloboda nas je i ubila, iako nikome nismo naneli štetu.
Verovali smo ljudima. Išli svakome u zagrljaj. Naivnost i ljudska ruka su nas kaznile. Sretao sam ljude i ljude u svom životu, ali u tom psu sam najviše pronalazio sebe.
Zato sam ga i voleo. Usudio se da živi svoju slobodu. Van nametnutih pravila. Van režanja, dresure i ugriza. Van kaveza, ograda i lanaca. To ga je i ubilo. Njegova otvorenost prema svima.
Njega već jeste, a mene će tek.
