Neka mi bude oprošteno,
svoje pozadinske podvige stavljam u sopstvene spoznaje,
u nedostatku boljeg, oskudno titulišem kosmopolitom.
Napredovanje merim umetnošću, otpor cveta u potaji,
unutarnja emigracija, mali format večite mladosti.
Prepustila slučaju – zatajio.
Prelazim ulicu, bacam dugačku senku preko njenih ploča,
tesna mi je, vičem sve glasnije,
sjajim sablasno hladan sjaj, sjajokradičin odraz.
Cipele lebde na stepenicama postolja uzvišenog rejona,
bezmalo zvučna forma, vanvremenski hrabra,
vanvremenski strašljiva, senzibilna natura.
Oči se penju ka visinama, žena zasenjuje čelo,
razmišljanje u zaborav, reč neizgovorena,
udvaranje u zametku završava prevremeno, u sred misli.
Pod nogama čitav svet,
nit događaja, spreda se, gladna,
uvija se u petlje simbolička iluminacija.
Energičan nastup neshvatljivosti…
Žena.
