VINjETE
(šest kratkih priča)
VRAĆANjA
Moj otac je ozbiljno bolestan od nove i još nepoznate bolesti. Doktori dolaze i odlaze, petljajući nad njegovom glavom, govore o njegovom zdravlju, na kraju ostaju duboko zamišljenih lica. Iznose ga napolje na metalnim nosilima, pretpostavljam, ne osećajući nikakvu težinu.
(Moj otac se gubi napolju usred točkova ambulantnog vozila i delova nerazumljivih lekarskih reči koji ne postoje ni u jednom rečniku.)
Kako je biti bez oca, sada, kada se meću nama podiže gusto rastojanje, a usne hvataju led ćutanja?
Potrajaće to samo nekoliko sati, sve do noći, kada će on opet pobeći odatle gde su ga nosili, otvoriće vrata moje sobe prstima požutelim od duvana i tiho reći:
– Došao sam.
KLjUČAONICA
Ključaonica je mali crni otvor kroz koji uzaludno pokušavam da provirim, da pogledam na drugu stranu, iza vrata, da vidim šta je unutra. Moram da priznam, moja očekivanja su velika, a to što se trenutno ne može videti ništa kroz nju, to me ne obeshrabruje, naprotiv: kada konačno uspem da prozrem kroz nju, neću biti isti čovek, to znam, ne isključujući moguća blaga koja me tamo čekaju, ne isključujući baš ništa, čak ni to da kroz istu ključaonicu sa druge strane proviruje još neko, naivno verujući da mene nema.
KO SI TI?
Dok jedemo, primećujemo kako hrana nestaje sa stola neobično brzo:i treća usta žvaće zajedno sa nama. Dok se raspravljamo oko promene televizijskih kanala, neka treća ruka dograbi daljinski upravljač i onda vidimo:snežno belo šuštanje, prazan ekran.
Neki nevidljivi treći otvara i zatvara jedini kišobran koji imamo i u tim dana kiša dugo pada, pada.
ULICA I
Obična je ta ulica. Ulica u kojoj moje komšije imaju svoje komšije, a te komšije imaju svoje komšije. Naslanjamo se tako jedni na druge, komšijski, kao naše goluždrave kuće koje se naslanjaju jedna na drugu, prebijenih leđa.
Ponekad iz te ulice izađe neko slavan, njegove fotografije su u novinama, onda on postane više vazduh nego čovek, i svi mi trčimo za tim vazduhom.
Ponekad sever naše ulice okrenemo na jug i tako spavamo, tako jedemo.
ULICA II
Skrivajući se na uglu, čekao sam da prođe dete, nekadašnji Ja. Možda je padao sneg, možda nije, ne znam. Ne znam da li sam se uopšte nalazio u nekom godišnjem dobu ili sam bio van vremena.
Skriven na uglu ulice, čekao sam ga, nije bilo šanse da ga ne prepoznam, možda je padala kiša, možda sam samo stajao i naoblačio se – ko zna?!
Skriven, čekao sam ćošak, detinjstvo, ulicu, čekao sam mnoge stvari, možda sneg, možda stajanje.
Ovde će sigurno nešto proći.
STARA KUĆA
Stara kuća je u gornjem delu grada, nakrivljena, kao čovek zaustavljen u padu. Starost kuće nam malo znači, čak je ne primećujemo dok noću, ni od koga viđeni kao opasni lopovi, ćutke, svojim rukama unosimo staru kuću u našu kuću i onda danima mudro ćutimo. Plakaće nekoliko dana, stari, već pokojni stanari stare kuće, pa im mi, ožalošćeni, vraćamo kuću na staro mesto. Samo se najmlađi brat još jednom vraća na mesto zločina i podešava tačni ugao nakrivljenosti.
(prevod sa makedonskog na srpski jezik: Jasmina Porkojević-Milenković)
Lektura i korektura: Valentina Novković
Aco Gogov je rođen u Strumici, Republika Makedonija.
Diplomirao je komparativnu književnost na Univerzitetu u Skoplju.
Objavio je tri knjige kratke proze i pripovetke: „Geografija malenkosti“, „Jedini matični broj“ i „Triptihon“.
Objavio je i knjigu pozorišnih eseja „Deca Mnemozine“.
Zastupljen je u nekoliko antologija makedonske kratke proze.
Izbor iz njegovih kratkih priča štampa je na srpskom jeziku u časopisu „Polja“ iz Novog Sada.
Živi i radi u Strumici.
