O, da li smo, druže, samo izletnici u ovom svetu…? – Mogli bismo onako, kolovijalno u nekom zanosu, da postavimo to pitanje, razmišljajući o prolaznosti života, koliko toga stvarno doživljavamo i proživljavamo, šta ćemo postići i kakav ćemo trag ostaviti… U vremenskom okviru koji nam je dat, možda baš zvuči indikativno naslov na engleskiom pod kojim je ovo delo poznato; Daytripper, pri čemu prvi deo složenice sugeriše neki element kratkotrajnosti. Ovo ostvarenje Gabrijela Ba i Fabija Muna (dobro, ne zanemarimo ni koloristu Dejva Stjuarta) začinjeno je, naročito na kraju, brojnim skicama, vinjetama, raznim zapisanim mislima, što sve ‘organski’ možda i ne spada u samu priču, ali doprinose nekom osećaju životnosti, dočaravanju senzilibiiteta i razvoja kreativnih momenata. Odabir imena protagoniste možda neće delovati tako značajno i simbolički nekom auditorijumu na ovim prostorima, ali evo evo, kad se malo protumači, može se reći da malo podseća na sam naziv Brazil, ali pre če biti da upućuje na ime Bras Kubas (Cubas) koje je nosio portugalski istraživač iz 16. veka, koji se naravno, dotakao i Brazila (ha, i to je neki izletnik u daljine!) ali isto ime je nosio i junak romana iz 19. veka, sa intrigantnim nazivom Posmrtni memoari Brasa Kubasa, od Mačada de Asisa – eto, opet neko balansiranje između pojmova života i smrti, prosto sa nekim metafizičkim asocijacijama…?
Govorili smo već o ambicijama našeg Brasa da postane pisac kao njegov otac, i dospećemo da posvedočimo nekom njegovom proboju na tom polju… U nekom sažetom pregledu šta se sve sa njim zbivalo, odnosno šta je moglo biti(šta bi bilo da je…) predstavićemo ovako neki sled događaja, razmatranja i utisaka… Naš junak je ugledao svetlost dana, odnosno noći, u nekom trenutku kad je u gradu bio zadesio takoreći potpuni nestanak struje, a kad je njegova pojava na svetu zabljesnula srca roditelja, struja, svetlo se vratilo u grad, i taj događaj, a i njega samog, majka je shvatila kao čudo – a ko i ne bi bio svojoj majci neko drago malo čudo! Naravno, taj motiv je i dalje istrajavao na značaju.
Onda pratimo razne faze i verzije Brasovog sazrevanja, pri čemu mu se dešava dosta toga i lepog i ružnog i, dešavaju se i neke tragične stvari u njegovoj blizini i okolo njega, kao što
smo već najavili, pri čemu u nekim slučajevima na razne načine strada! – tr.eći u zanosu, najpre kao dečak čiji se zmaj upleo u električne žice (u naprednijoj verziji, on i sam daje podršku svom sinu pri puštanju zmaja) ili kao maldi čovek pun planova i vizija, ali nije na vreme ugledao, eh, kamion koji ga je pokosio… ili strada kao već porodičan čovek i priznati pisac, od moždanog udara. Vrlo su živopisno prikazani i motivi nekih neizbežnih porodičnih okupljanja na selu, razgovori nasamo sa roditeljima, pa očeva smrt i sve ono što u nekoj atmosferi ostaje za njim… Tu su i momenti sa prijateljem i saradnikom Žoržijem, koji stvari gleda na specifično ležeran i entuzijastički način; no, u nekom trenutku zastranjenja i bekstva od svega, upravo taj Žorži će pokazati neke ubilačke, zapravo najpre samoubilačke nagone, pri čemu, dakle, obojica gube život. Ranije je sa Žoržijem Bras bio krenuo na jedno mladalačko putovanje u Salvador (zanimljivo da, krećući se tako sa svojim tamnoputim prijateljem, kod lokalnog stanovništva on sam ponegde deluje kao ‘gringo’!) pri tom upoznaje svoju nesuđenu životnu saputnicu, Olindu, zajedno prisusutvuju i nekom paganskom primorskom ritualu pri čemu se na neki način i zavetuju jedno drugom, ali ona će nakon sedam godina suživota s njim u Brazilu besno potvrditi da je to bila velika greška i veliki promašaj u njenom životu. Pa šta ćeš, svako ide dalje kako misli da treba… Bras je kasnije susreo ljupku i posvećenu Anu, sa kojom je, uspešno zasnovao porodicu, uz normalne oscilacije u međusobnom razumevanju i prihvatljivosti načina života (pogotovo od kad je naš junak postao zaokupljen svojom inspiracijom i književnim uspehom). Sa njom je dobio sina Migela, kojeg ćemo uglavnom viđati u tim dečačkim danima, a u jednoj verziji života kao malen ostaje bez oca. (No, ipak… Vidi dalje!)
U najuspelijoj verziji životopisa, zatičemo ostareli ali zadovoljni par u njihovom rustikalnom kutku, gde im u jednom trenutku dolazi i sin u posetu (i njega zatičemo tek nakon velikog vremenskog preskoka, a samo iz priče saznajemo da je i on zasnovao porodicu.) Ostareli Bras prihvata dostojanstveno varijacije u svom zdravstvenom stanju, zahvalan što je i dotle stigao, i onda može spokojno da ode da posmatra nebo, da prebira uspomene (a Migel je čak pronašao neku zaostalu dedinu poruku) dok ga vjerna ljuba, blaženo usnula, čeka u postelji, pa… koliko će se još jutara zajedno buditi – ako ih i ne bude još mnogo, ipak to za njega beše ispunjen život…
Provlače se tu razna pitanja – koliko naš život pripada nama a koliko našoj deci, naslednicima, koliiko nekom spletu okolnosti i funkcionisanju sveta, sudbini (rekli smo, ne baš u onom fatalističkom smislu) O mnogim stvarima ostaje da se razmišlja, a pogotovo ne bismo se sada zamarali analizom o ažuriranju momenta, odn. usklađivanju u vremenu, kada je ko zapravo rođen, kada je imao ovoliko ili onoliko godina, i ako treba korigovati ono što se zapravo dogodilo (retroaktivni kontinuitet, retcon) čemu se nekad pribegava kada se radi o junacima koji nas decenijama prate u izdanjima, ili u nizu godina koje neminovno prolaze u njihovom svetu, u njihovoj stvarnosti.
