Noć
steže,
nemirni
romori ton,
seva u tišini,
sviraju violine,
negde grakću vrane,
čuje se i hukanje sove.
Koprena pada iznenada.
Sama putujem u plaveti.
Snovidim sjaj sazvežđa,
krila mi zvezde krase,
mesečevo žito sipa.
S tobom zaplesah.
Kako te dozvah?
Da li misao
stvori te
žudnjom,
a vrelina
oka snohvata
zagrljaj naš jak
i duše nam splete?
Dišem i pijem lakše
crne snegove i vejavice
iz tamnine punih oblaka
nadojenih nesanim kapima.
Voliš me usijanim usnama,
kresnicama prstiju, i tela,
snohvaticom me privijaš,
al plamsaji njeni izdišu.
Poslednji magli i nesta
jer trenuci lete, teku
u svetlo zore, a žar,
ostao nam u srcu,
gori žiškama,
nežnicama.
Sjaji oko,
iskri
dan.
