Da, pre tačno 25 godina stigao je paket sa ovom knjigom na moju Kijevsku adresu.
Čekamo kišu koja bi donela davno čekano zahlađenje.
Ovakvih dana, kada upeče zvezda i kada se ne izlazi baš napolje bez preke potrebe, preturam po starim papirima. Penjem se da dohvatim knjige sa gornje police, one nestandardnih formata, gde su, pored stripova (Hogar, Princ Valijant, Korto Malteze) albumi velikih fotografa, slikarske monografije, rečnici, enciklopedije, atlasi…
I nijedna od njih neće me dodirnuti više od ovog debelog albuma fotografija J.L. Sieffa u kome nađem sledeću posvetu:
„Boston, avgusta 1998.
Danas je padala kiša. Nije puno- taman.
Ja sam se šeteao Newburry streetom i uživao u sebi.
U Waterstune’s sam ušao na kratko ali ostao malo duže jer me ova jedna knjiga nije puštala da odem.
Na kraju sam je poveo sa sobom jer sam želeo
da je podelim sa nekim.
… I nisam hteo ni sa kim drugim… “
u potpisu – Miško
I onda mi prođe pred očima ceo ceo jedan život .
Posebno onaj, čiji je deo stao u knjigu PLANINA KOJA ME JE VOLELA – bostonske i druge priče.
Mlađi autor, je poslao starijem ovaj album iz Bostona sa simboličnim nazivom „JEAN LOUP SIEFF, 40 years of photography“, zadnjih dana avgusta 1998.
I pogovorom:
Time is the essence of all photography: time that slips between one’s fingers, time that slips between the eyes,
the time of things and the time of people, the time of the light and the time of the emotion…time that will never be the same again.
„Vreme je suština svake fotografije: vreme koje klizi između prstiju, vreme koje klizi između očiju, vreme stvari i vreme ljudi, vreme svetlosti i vreme emocija …vreme koje nikada neće biti ponovo isto“
I onda, ostanem bez reči.
