„Jelena, izvini i hvala“, trebalo bi Srbija da kaže Jeleni Bruks zbog velike žrtve za nacionalni dres koji je obukla tri meseca posle porođaja i koji je kako kaže iznad svega. Tužno je, međutim, što je o njenom herojstvu počelo da se priča tek kada su košarkaši počeli da traže opravdanja zbog kojih su sprečeni da nastupaju za Srbiju.
Zbog toga svi oni koji nisu dovoljno cenili žensku košarku Jeleni duguju naklon i izvinjenje. Kada je Nikola Jokić pre dve godine doneo odluku da ne igra za Srbiju tokom leta, Jelena Bruks rekla je da svako ima svoj razlog i nije želela da je bilo ko poistovećuje sa prvom zvezdom Denvera.
Dve godine kasnije Nikola je još jednom odbio Srbiju za koju je Jelena uvek bila tu. Te 2019. godine Jelena Bruks je sa bebom od tri meseca u naručju otišla na pripreme sa reprezentacijom Srbije.
„Imala sam podršku svih, od porodice do Košarkaškog saveza Srbije koji mi je izašao u susret i dozvolio da suprug i sin budu uz mene sve vreme na pripremama. Suprug je trenirao sa mnom i vraćao me u formu, dok su moji roditelji čuvali Matea. Trudila sam se da ga dojim dokle god sam mogla. Na pripremama je u početku bio pakao, ali sam znala da da kroz to moram da prođem“, rekla je tada Jelena za „Politiku“.
Srpska košarkašica rekla je da je to morala da prođe, ali zapravo nije bilo moranje, već njena želja i volja koja je u takvom momentu bila ravna herojskom činu koji je od Jelene napravio legendu.
„Trenirala je tokom cele trudnoće, odmarala je samo u osmom mesecu. U devetom je nastavila, jer je znala da je samo porođaj prirodnim putem znak da će se brzo vratiti na teren. Ona je zacrtala da će igrati Evropsko prvenstvo. Posle dva meseca je rekla doktoru da joj smeta rana i da bi to mogao da bude problem, međutim on je ohrabrio rečima da „to nije ništa i da sve ide iz glave“. Doktor koji joj je vodio trudnoću bio joj je velika podrška“, rekla je jednom prilikom Jelenina majka Ljubica.
— Jelena Brooks (@JelenaBrooks32) July 23, 2023
Četiri godine pre nego što je postala majka Jelena se okitila zlatnom medaljom sa Evropskog prvenstva, a isti uspeh ponovila je u nacionalnom dresu i kada je njen sin Mateo imao tri godine.
„Mene su roditelji tako vaspitavali da je reprezentacija iznad svega. Išla sam i povređena na pripreme koje su trajale dva i po meseca. Igra se u inostranstvu, ali se živi za Srbiju, za naš tim“, rekla je Jelena kada je počelo da se govori o njenom herojstvu.
Pre dve godine, velika kapitenka Jelena odlučila je da nacionalni dres Srbije poveri nekoj mladoj nadi i da završi reprezentativnu karijeru. Našoj zemlji donela je mnogo radosti, uspeha i medalja.
Bila bi ona velika i da nije sa bebom izašla na teren, ali takav čin izuzetna je retkost. Srbija može da se pohvali još jednom takvom junakinjom, odbojkašicom Bojanom Drčom koja je posle porođaja odlučila da se vrati na teren i to da zaigra bolje nego ikada.
Na Svetskom prvenstvu u odbojci prošle godine jedna od najistaknutijih igračica sprskog tima bila je upravo Bojana Drča koja igra na poziciji tehničara i dugo je bila u planu Maje Ognjenović. Kada je došao red na nju da se više istakne, Bojana je pre svega bila mama malom Relji i nije znala da li će moći na pravi način da doprinese reprezentaciji, ali uspela je!
Premašila je Bojana i svoja očekivanja i bila je jedna od najzaslužnijih za zlatnu medalju.
„Naravno da mi znači. U suštini kada sam se vraćala odbojci posle porođaja imala sam želju samo što više da igram, bilo mi je teško da pomislim da sam sad mama i da sam završila sa prethodnih životom kada je reč o odbojci. Imala sam ogromnu želju da se vratim u reprezentaciju, iako nisam imala predstavu o tome da li će Maja biti tu. Jednostavno volim da igram za reprezentaciju, kockice su se poklopile, prija mi što mi je ukazana prilika da se pokažem u najboljem svetlu“, rekla je Drča za Sputnjik posle osvajanja zlatnog odličja.
Još jedna mama i još jedan heroj u ženskom srpskom sportu. Nažalost, malo je primera njihovim kolega koje su privatne razloge i umor navodili kao opravdanje za izostanak iz reprezentacije.
Nikoga ne treba kriviti, ali istina je da posle vesti da Nikola Jokić neće igrati za reprezentaciju, a da na spisku nema ni Vasilija Micića i Nikole Kalinića moramo da se setimo kako Jelena i Bojana nisu znale šta je umor jer ta reč ne može da se nađe u istoj rečenici sa reprezentacijom.
Nikola Mirotić dogovorio se sa Partizanom i samo se čekao momenat kada će se jedan od najvećih ugovora u istoriji srpske košarke potvrditi, međutim umesto toga stigla je Nikolina poruka o odustajanju.
Proslavljeni košarkaš želeo je da igra u Srbiji, ali nije mogao da se nosi sa pretnjama koje su mu stizale vezane za njega i porodicu. Ne može da bude prijatno nijednom sportisti kada mu se preti, ali je to nažalost postala svakodnevnica u sportu.
Retki su primeri košarkaša ili fudbalera, tenisera ili odbojkaša koji se nisu susreli sa pretnjama, a opet su svi oni koji su ih dobijali uredno oblačili dres i istrčavali na teren.
Jelena i Bojana postale su legende srpskog sporta zbog svojih uspeha, ali i žrtve koje su podnele zbog srpskog dresa. Žrtvu nisu mogli da podnesu ni Jokić ni Mirotić iako im se nacija radovala kao što se dete raduje slatkišu.
Niko ne treba da ih krivi jer nismo u toj koži i ne znamo kako je biti tako veliki šampion, ali imamo pravo kao nacija da budemo tužni i razočarani.
Imamo pravo da pitamo zašto i da li su te žrtve toliko velike i šta može da bude veće od odluke da trenirate u devetom mesecu trudnoće i na pripreme sa reprezentacijom krenete sa tromesečnom bebom?
Šta može da bude veće od toga da postanete majka i odlučite da ponovo obučete dres jer znate da ste potrebni Srbiji? Odgovor je ništa, ali samo ako pitate Jelenu i Bojanu.
Izvor: lat.sputnikportal.rs
