Opet pao sneg na moju glavu.
Stresam ga, a on klizi niz lice
sve do grudnih dlaka.
Pobelela skoro peta svaka.
(pa sad izgledam skoro ko svraka)
♠
Ko navijač Partizana,
a u duši crveno-beli…
Pola mene snegovi zaposeli.
♣
Kažu da tad čovek više vredi
što snežno sve više bledi…
Al šta ćemo sa zimom što hladi,
što se pahuljasto u kosti usadi?
♦
Jes, lepe su pahulje bele,
i na ramena mi sele
i to neumoljivo čuče…
Čekamo svi zajedno moje unuče.
♠
Kažu da veće radosti nema,
verujem ja, da to je milina.
Al ipak, pod snegom bije toplina
i pre unuka bi još jednog sina.
♥
I dok sneg sipi, pahulje zvone
praporcima sred vasione,
krajičkom srca, treptajem oka
nišanim to milo njihanje boka
i stresam se od zimne, slatke jeze
želeći je još jednom podno breze…
