Loznica – grad koji treba videti

Iako vam možda neće prva pasti na pamet kada razmišljate o organizovanju izleta ili poseti značajnih istorijskih mesta u našoj zemlji, Loznica je grad koji morate videti! Osim što će vas iznenaditi lepota kraja i gostoljubivost stanovništva, imaćete priliku i da uživate u nesvakidašnjem „času iz nacionalne istorije“ koji dobija svako ko poseti ovaj kraj.

Smeštena u zapadnom delu Srbije, u podnožju planine Gučevo, na desnoj obali reke Drine i u blizini granice sa Bosnom i Hercegovinom, Loznica je odvajkada bila centar ovog dela Podrinja, mesto gde su se „lomila koplja“ vojski. i poprište bitaka koje su odlučivale sudbine carstava.

Tragovi tih davnih dana rasuti su po celom lozničkom kraju, a evo koje lokacije nikako ne smete da propustite ako dolazite u ovaj grad u potrazi za istorijskim zanimljivostima i znamenitostima:

Sećanje na prvi savezničku pobedu u Velikom ratu

Tekeriš je malo selo na obroncima Cera, na oko 30 kilometara od centra Loznice. Prema popisu iz 2011. u njemu je živelo manje od 300 stanovnika. Pa ipak, ono se zlatnim slovima upisalo u udžbenike srpske istorije, jer se upravo u njemu odigrao odlučujući boj tokom Cerske bitke – prve savezničke pobede u Velikom ratu.

Cerska bitka vodila se između 15. i 24. avgusta 1914. za kontrolu nekoliko gradića i sela u okolini istoimene planine, kao i za kontrolu Šapca. Zahvaljujući taktici Stepe Stepanovića koji je upravo zbog zasluga u ovoj bici dobio čin vojvode, Srbija je uspela da odbije napad, a zatim sa svoje teritorije, nazad preko Drine, otera vojsku daleko nadmoćnije Austrougarske.

O ovoj pobedi u danima koji su usledili, širom Evrope, pisali su i novinari, i književnici i vojnici… Ipak, možda najveća pohvala junaštva i hrabrosti srpskog naroda došla je upravo sa neprijateljske strane.

– Sjajni su momci ovi Srbi, oni umeju da brane svoju zemlju. Tek u Srbiji 1914. shvatio sam da je ljubav prema slobodi malih naroda jača sila od nasilja velikih i moćnih. Tek ovde sam shvatio da neumitna sila-volja savlađuje sve, a da je slabost sile u tome što veruje u silu – zapisao je Egon Ervin Kiš, pisac i austrougarski vojnik.

U znak sećanja na ove slavne i strašne dane u centru Tekeriša je podignuta spomen-kosturnica u kojoj su sahranjeni posmrtni ostaci poginulih srpskih vojnika. Otkrivena je na Vidovdan, 28. juna 1928. godine. Visoka 10 metara zamišljena je u formi stene na čijem vrhu stoji orao raširenih krila koji u kljunu drži lovorov venac, i natpisom „Vaša dela su besmrtna“.

Mesto „bitke iznad oblaka“

Zbog slave koja, s pravom, pripada Cerskoj bici, jedan drugi sukob Austrougarske i Srbije s početka Prvog svetskog rata koji je vođen u ovom kraju, uglavnom je zaboravljen. Bitka na Gučevu odigrala se u sklopu bitke na Drini u jesen 1914. i jedna je od prvih rovovskih bitaka u Prvom svetskom ratu.

Američki novinar Edvard Rajan zapisao je da su ušančeni, srpski i austrougarski vojnici bili toliko blizu jedni drugima da je rovove odvajalo „jedva 18 metara“. Na pojedinim mestima taj razmak bio je manji i od deset metara.

Uz velike gubitke, srpska vojska je na ovom mestu uspela da parališe austrougarske trupe i drži ih zaustavljene skoro dva meseca. Zbog planinskog terena i visine na kojoj se sukob odigrao, narod je Gučevsku bitku prozvao „bitka iznad oblaka“.

Danas, na mestu odakle se pruža spektakularan pogled na Loznicu i čitav kraj, stoji Spomen kosturnica u kojoj su večni mir našli srpski i austrougarski ratnici izginuli na ovom prostoru 1914.

Grobnicu u obliku piramide visoku skoro 17 metara počeli su da grade okupatori. Jednom kada je došla sloboda, pokazujući da su u smrti svi jednaki, Udruženje rezervnih oficira i ratnika u nju je položilo 3200 ostataka srpskih ratnika rasutih po Gučevu i okolini, ali i austrougarskih vojnika izginulih ovde i na okolnim položajima.

Spomenik je završen 1929. i osvećen 1930. Na njemu su i danas vidljive Njegoševe reči: „Blago onom ko dovjeka živi, imao se rašta i roditi“.

Na slovo na slovo „T“ – Tršić!

Još jedno lozničko selo koje se upisalo u istoriju! Tršić je rodno mesto Vuka Stefanovića Karadžića.

– Ja sam se u Srbiji rodio i uzrastao i zato mi se čini da na svijetu nema ljepše zemlje od Srbije niti ljepšeg mesta od Tršića – pisao je Vuk o Tršiću, a svi koji ga danas posete mogu da uživaju u jedinstvenom muzeju na otvorenom i prirodi raskošne lepote.

Za Tršić ste sigurno čuli – u njemu se nalazi Muzej jezika i pisma, Saborište, crkva brvnara Svetog Arhangela Mihaila, vajati u kojima su predstavljeni stari zanati… To je lokacija održavanja Vukovog sabora i mesto koje je godišnje posete hiljade đaka.

Pa ipak, prava „zvezda“ ovog mesta krije se malo dalje…

Jer, šetajući kraj rečice Žeravije, kroz hladovitu šumu i prateći putokaze sa najlepšim narodnim izrekama, stići ćete do nekadašnjeg Vukovog imanja na kome se nalazi spomen-kuća posvećena ovom reformatoru srpskog jezika i pisma.

Iako prvobitna rodna kuća nije odolela zubu vremena i mnogobrojnim uništavanjima koja su u prošlosti zadesila ovaj kraj, i ona koja danas postoji na imanju vredna je pomena. U njoj možete videti način života ljudi na početku 19. veka, a tu je i nezaobilazno ognjište, mesto oko kog se u prošlosti vazda okupljala cela porodica.

Uz spomen-kuću je formirano dvorište. A i u njemu – kao da je vreme stalo! Tu je vajat, kačara, ambar, koš za kukuruz… sve izgleda kao da je mali Vuk upravo izašao iz dvorišta i krenuo ka obližnjem manastiru Tronoša da uči slova i brojeve.

Zadužbina Nemanjića u srcu Podrinja

Manastir Tronoša zbilja je posebno mesto. Smešten u idilični krajolik, nedaleko od Tršića, on je ne samo duhovni centar, već i važna istorijska tačka ovog kraja.

Po narodnom predanju, manastir su podigla braća Jugović koja su ovde boravila godinu dana pre Kosovske bitke u kojoj će svi poginuti. O tome govori i pesma „Miloš među Latinima“ u kojoj narodni pripovedač kaže: „… da vidite lijepu Tronošu, kod Loznice na rjeci Tronoši, zadužbinu braće Jugovića…“

Iako je ovde reč o legendi koja nema mnogo uporišta u realnosti, i zvanična istorija ovog mesta podjednako je uzbudljiva! Manastir je podignut početkom 14. veka i zadužbina je kralja Dragutina Nemanjića i njegove supruge Kataline, ćerke mađarskog kralja Stefana. Dragutin je ženidbom sa njom u miraz dobio Srem, Mačvu i ovaj deo Podrinja pa se, nakon što je srpski presto prepustio bratu Milutinu, povukao u ovaj deo zemlje i vladao kao „mali sremski kralj“.

Mnogo puta rušen i obnavljan, Tronoša je danas mesto izuzetne duhovne i istorijske vrednosti, ali i manastir u kojem živi jedna jedinstvena tradicija – običaj pravljenja ratarskih ili oračkih sveća. Tokom vaskršnjeg posta vernici iz ovog kraja skupljaju priloge od kojih se kupuje vosak. Na veliku sredu od tog voska se izlivaju dve velike sveće koje se, na Veliki četvrtak donose u manastir i postavljaju ispred oltara.

Te sveće gore za vreme službe svake nedelje i praznika preko cele godine. Ovo je jedinstven običaj u srpskoj crkvi i postoji samo u Tronoši.

Kraljevski odmor

O lekovitosti i blagodetima koje pruža banja Koviljača sigurno ste čuli. Reč je o jednom od najsavremenijih rehabilitacionih centara u Evropi i mestu koje, u potrazi za zdravljem, godišnje posete stotine pacijenata svih generacija.

Ipak, i istorija banje podjednako je zanimljiva, pa čak i ako vas zdravlje dobro služi, nema razloga da je ne posetite.

Iako je izvesno da su u blagodetima ovdašnje vode uživali svi – od Ilira, preko starih Rimljana i Turaka, prvi pisani tragovi koji ukazuju na to da narod ovde dolazi zbog lekovitih izvora vezuju se za prve decenije 16. veka.

Kao godina krucijalna za razvoj Koviljače uzima se 1858. kada je napravljena prva zgrada za smeštaj gostiju i utvrđena „obaveza lekara da preko leta u banji sedeći bolne nadgledati i njima uredno i po pravilima lekarskim upotrebljene vode prepisivati“.

Banju Koviljaču su voleli skoro svi vladari iz dinastija Obrenović i Karađorđević – od kneza Mihaila do kralja Aleksandra. To joj je i donelo nadimak „kraljevska“. U njenim lepotama uživali su i Dositej Obradović i Vuk Karadžić, a svoje rane u banji je vidao i vožd Karađorđe.

Od tih slavnih dana ponešto je i ostalo sačuvano. U Koviljači danas možete videti kupatilo koje je još 1908. podigao kralj Petar I, prošetati se impozantnim parkom u centru, ili obići nadaleko poznati Kur-salon – jedinstveni dvorac koji je, po uzoru na onaj u Beču, još davne 1932. podigao kralj Aleksandar I Karađorđević. Ipak, za razliku od svog austrijskog „parnjaka“, Kur-salon u banji od svog osnivanja bio je predodređen za zabavu – ovde su održavani čuveni balovi, postojale su sale za kartanje i bilijar, a koju deceniju posle Emir Кusturica i Zdravko Šotra snimali su svoje filmove.

Sve u svemu – kraljevski!

I za kraj…

Za kraj još i ovo – Loznica je pravi neotkriveni biser srpske istorije koji krije još mnogo interesantnih lokacija i neverovatnih priča. Ovo je bio samo deo njih. Ako želite da ih otkrijete predlažem vam da obavezno posetite ovaj grad. Do tada, za više informacija pogledajte sajt Turističke organizacije Loznice ili zapratite njihov Instagram profil.

Izvor: istorijskizabavnik.rs