Dr Zbignjev Rot autor, kompozitor, pesnik sa 65 godina iskustva u pisanju, piše od 1957. godine i slavi 53. godišnjicu svoje kompozitorske karijere, komponuje od 1968. Od 2007. godine – član Udruženja Poljsko-američke akademije pesnika sa sedištem u Njujorku, SAD, od 2009. godine – počasni član Književno-dramske grupe. K. Przerva – Tetmajer u Čikagu od 2012. od 2013. – član Poljskog udruženja autora, novinara i prevodilaca u Evropi A.P.A.J.T.E. sa sedištem u Parizu, Francuska, od septembra 2014. član poljskog društva umetnika, autora i animatora kulture PTAAAK u Poznanju, a od 2016. član SAP ogranka u Kolobžegu.
Od 2020. je dopisni kritičar u oblasti poezije i pesme, poljsko-italijanske TV vesti. Predsednik i osnivač SASP svetskog udruženja umetnika i pisaca Poljske, međunarodni ambasador mira Svetskog književnog foruma i Svetski ambasador mira Svetske mirovne organizacije Francuska i Švajcarska. Dobitnik mnogobrojnih priznanja u oblasti književnosti i komponovanja.
Autor intervjua: Valentina Novković
V. N: Vi ste pisac, pesnik, kompozitor, stvarate više od šest decenija. Sećate li se književnih početaka?
Z. R: Toga se sećam jer su mi od malena i baka i mama čitale bajke, pevale pesme, a ja nisam mogao da zaspim kada nije bio uključen radio iz kojeg su dopirali lepi zvuci! Moji roditelji su bili muzikalni, moja majka je pevala u horu rimokatoličke crkve posvećenoj Bogorodici u Poznanju (Poljska) gde je upoznala svog budućeg muža koji je pevao u istom i svirao mandolinu, bio je mašinski inženjer konstruktor. Dadilja koja me je čuvala bila je dadilja moje majke i njena četiri brata i sestre. I pored toga što je bila stranac, živela je u našoj porodici 64 godine, do smrti. Moja baka i ona su se igrale sa mnom i naučile me prve pesme. Pošto su moji roditelji bili ljudi sa visokim obrazovanjem, preko 30 godina stariji od mene, kao dete sam odrastao u sredini starijih osoba i brzo sam savladao veštinu čitanja i pisanja Između 7. i 8. godine i napisao sam i komični komad za proslavu godišnjice braka roditelja, sećam se i danas jednog fragmenta:
„Leone, Leone, šta si obećao svojoj ženi
biti odan njoj i srcu njenih kapija“.
V. N: Koje knjige su obeležile Vaše detinjstvo?
Z. R: Prve knjige su bili crtani filmovi, zatim bojanke koje je moja majka prvo kupila, a od prvog razreda osnovne škole pripadao sam ogranku opštinske narodne biblioteke koja se nalazila u mojoj ulici, a postoji i danas. Bio sam veoma uporan čitalac, što je rezultiralo činjenicom da su sa mnom bibliotekarke često razgovarale o ilustracijama i sadržaju knjiga koje sam pozajmljivao. Zatim, kako su godine prolazile, prvo sam se zainteresovao za prirodu, geografiju, istorijske knjige itd. Zatim knjige iz kulinarstva uz obaveznu školsku lektiru! Hitovi poljske književnosti, kao što su „Lutka“ Boleslava Prusa, „Doktor Judim“, „Kroz pustinju i prašumu“, Quo vadis“ i „Teutonski vitezovi“, ostavili su značajan trag. Roman „Teutonski vitezovi“, Henrika Sjenkijeviča, ostao mi je u sećanju do kraja života. Ljubavna nit između mog imenjaka Zbišeka i prelepe plavuše Danusije, pobudila je želju da budem žena, plavuša plavih očiju i da se zovem Danusija, no sudbina je imala drugačiji plan za mene.
V. N: Da li postoji događaj koji je ključan za odluku da će pisanje i komponovanje biti Vaša profesija?
Z. R: Bila su dva takva događaja, jedan sam već opisao i odnosi se na književnost, drugi je činjenica da od malena pevam a kapela. Moja ljubav prema muzici se produbila tokom učenja u osnovnoj školi u Poznanju, gde sam sve vreme školovanja veoma uspešno pevao u školskom horu. Međutim, potvrda da sam napravio pravi izbor što se kompozitorskog puta tiče, proistekla je direktno iz moje ljubavi prema poeziji. Naime, kada sam imao skoro 20 godina, 1968. godine, otišao sam sa svojim pesmama kod pesnika, novinara priznatog u Poznanju, gospodina Rišarda Daneckog, koji je, na molbu zajedničkih poznanika, prihvatio da oceni moju poeziju. Kada sam se nekoliko dana posle prve posete vratio na prag redakcije, tada popularnog časopisa „Ekspres Poznanj“, bio sam postiđem misleći kako će ocena biti loša. Međutim, stvarnost je nadmašila moja najluđa očekivanja. Početak našeg razgovora kao da je ukazivao na ispravnost mojih sumnji, jer je urednik rekao: „Zbignjev, ovo nije poezija“ ??? Gospodin urednik, Danečki je, nastavljajući svoj govor, primetio moju reakciju na njegove reči. Naterao me je da sednem i obavestio me da želi da kaže da to nije samo poezija, već gotovi tekstovi, tečni, melodični i lepi za izgovor, tekstovi za scenske nastupe. Razgovor je zaključio rečima da što pre treba da tražim muzičare koji bi na osnovu mojih reči komponovali i snimili prelepu poeziju u obliku pesama za scenu. I to je bio konačan izbor mog umetničkog puta, koji, uz dodatak godina književnog rada, slavi 65 godina stvaralačkog rada.
V. N: „Svako srce peva pesmu, nepotpunu, dok neko drugo srce ne uzvrati šapat. Ko hoće da peva uvek će naći pesmu. Dodirnut ljubavlju, svako postaje pesnik “, napisao je Platon. Šta je za Vas umetnost, poezija i stvaralaštvo? Zbog čega su važni za čovečanstvo?
Z. R: Za mene je kreativni rad sadržan u umetnosti i poeziji otvaranje ljudskih srca i umova prema svetu oko nas. Život svakog od nas je kao pozorište, gde imamo ulogu na velikoj sceni. Kao umetnici, različito smo percipirani, jer su naše uloge, radionica i veštine prenošenja najviših vrednosti koje izražava čovečanstvo, različite. Po definiciji treba da budemo poput apostola koji ljudima donose ljubav, nadu i veru u bolje sutra. Ne samo za sebe, već za sve građane ovoga sveta, ljude raznih društvenih slojeva, raznih kultura, vera i običaja. Ali, naša misija je da zaštitimo svet i ljude oko nas od bola, rata, patnje u vezi sa mučenjem i ponižavanjem ljudskog dostojanstva od strane moćnika ovoga sveta. Važna je i osetljivost na okolno prirodno okruženje, prirodu u vidu faune i flore. Naš glas o ovim stvarima, izražen kroz umetnost, trebalo bi da ima veliki domet, jer smo u ovom svetu dehumanizacije društvenog života, tehnizacije i digitalizacije zatvoreni u školjku ravnodušnosti prema sudbini živih bića na ovom svetu.
Moramo se, kroz mirne demonstracije izražene u umetnosti, vratiti osetljivosti i negovanju lepote, da izbegnemo degradaciju ljudskih kvaliteta i istovremeno se spustimo do najniže definicije čovečnosti. Ovo ostvarujem kroz kontakte sa ljudima različitih nacionalnosti, rasa, kultura i vera, tokom kojih političke i verske stvari ostavljamo na raspolaganju partijama. Viševekovna istorija ljudskog postojanja na zemlji, kao i njeni savremeni elementi, jasno pokazuju da ova pitanja najčešće razdvajaju ljude i narode. Moj stav prema pitanjima mirne egzistencije među ljudima različitih nacionalnosti najjasnije je izražen u Triptihu mog životnog kreda:
1. Oni koji imaju srce u grudima, čoveka u srcu svesni su da ih neko čeka.
2. Snagom volje i duše, čovek će čiste ruke od srca pružiti onima koji tonu.
3. Život je divan i pun nade ako ga živimo srcem.
V. N: Na drugoj godini studija na odseku za ruski jezik i književnost odabrala sam poljski kao drugi slovenski jezik. Moram priznati da do tada nisam imao prilike da se u većoj meri upoznam sa poljskom književnošću, ali nam je pokojni prof. Miroslav Topić otkrio beskrajni i osobeni svet poljske književnosti. Koji su pisci, autori uopšte, ostavili snažan utisak na Vas, vraćate li se nekim knjigama?
Z. R: Po mom skromnom mišljenju, veliki poljski pisci i pesnici su: Mikolaj Rej, Jan Kohanovski, Marija Konopnička, Eliza Ožeškova, Boleslav Prus; Boleslav Lešmjan, Adam Mickjevič, Julijuš Slovacki, Stanislav Vispjanski, Henrik Sjenkjevič, Vladislav Rejmont, Leopold Staf, Stefan Žeromski, Ciprijan Kamil Norvid, Vislava Šimborska, Česlav Miloš (dobitnik Nobelove nagrade) i mnoge druge istaknute ličnosti iz poljske književnosti, dobitnici raznih priznanja. Savremeni predstavnik je Olga Tokarčuk. Moja fascinacija upoznavanjem njihovih dela i dela drugih autora prestala je kada sam postao otac petoro dece što mi je ograničilo slobodno vreme, ali me nije nateralo da napustim svoj stvaralački put. Sada, kada intenzivno radim na međunarodnom planu, još više nisam u mogućnosti da se vratim ranije pročitanim knjigama, jer moram da vodim računa i o kvalitetu svojih dela.
V. N: Komponujete od šezdesetih godina prošlog veka, šta je potrebno da biste reči pretvorili u muziku, koji su izvori inspiracije, imate li neke rituale pre nego što počnete da pišete ili komponujete?
Z. R: Pišem 65 godina, ali komponujem 54 godine, i ono što je bitno, moja poezija i muzika su upućeni svim starosnim grupama, od dece do starijih. Bez obzira na vrstu inspiracije, njen izvor mora biti dovoljno jak, izazivajući ushićenje, uznemirenost, strast, tugu, žaljenje ili želju koja, eksplodirajući unutar ljudskih misli i senzacija, izaziva reakciju adekvatnu stepenu doživljavanja. Najlepši izvor stvaralačkog nadahnuća je podsticanje ljudske duhovnosti da se na papir nevidljiv golim okom izlije uzvišenost najčešće izazvana ljubavlju.
A kao što znamo iz života, ljubav nije homogena i usmerena samo ka određenom cilju. Majčinska, očinska i međusobna ljubav dvoje ljudi, u početku nepoznatih jedno drugom, ili obožavanje i privrženost jedno drugom u okviru ispovedane religije. Međutim, mi pesnici imamo taj dar da opišemo i otelotvorimo ova metafizička iskustva kao niko drugi. Ljudski govor je zvuk, vrsta muzike, a izgovorene reči sa visokim ili niskim zvukom određuju raspoloženje naše duše. Međutim, primaocu naših reči treba omogućiti pravo raspoloženje, pa osoba koja sluša našu priču postaje kao zvučna ploča, npr. gitara ili violina. Kada je u pitanju ritual pre donošenja odluke da pišem ili komponujem, obično sednem da radim sa prvim rečima novog dela, u slučaju muzike, tražeći reči za melodiju buduća pesma odzvanja u meni.
V. N: Član ste poljsko-američke akademije pesnika, da li vam je lakše da stvarate na engleskom ili poljskom. Može li čovek da ima dva maternja jezika?
Z. R: Poštovana gospođo, uveravam Vas da više od svega volim poljski jezik, jer, kako je napisao Mikolaj Rej: „Poljaci nemaju guske i imaju svoj jezik !!! Prepoznajem i druge jezike, uključujući engleski, ali po mom skromnom mišljenju, strani jezik je samo sredstvo potrebno za komunikaciju među ljudima. Međutim, nijedan jezik na svetu nema pravo da prevlada nad drugim jezicima. S druge strane, nacionalno kulturno dobro svakog naroda treba promovisati samo na maternjem jeziku uz zvaničan prevod na jezik zemlje ili primaoca kome je takvo delo namenjeno. Univerzalni komunikator među narodima sveta izgleda da je pesma. Ali, ona ima jedan značajan nedostatak: kako primalac, slušalac ne zna jezik zemlje u kojoj je delo izvedeno, samo zvuk muzike odlučuje, da li da prihvati delo ili ne. Iza ovoga, međutim, stoji još jedno pitanje, to znači da izvođač ili autor može da napiše tekst bilo kog sadržaja, čak i da uvredi slušaoca, a osoba bez znanja datog jezika neselektivno podleže šarmu muzike, vizuelnih utisaka na pozornici u ličnostima izvođača ili scenskoj postavci. Verujem da isti problem važi i za primaoca bez obzira na nacionalnost, jer Englez koji sluša poljsku pesmu razume njen sadržaj isto koliko i ja kada sluša pesmu na engleskom. Da sumiram, smatram uspehom emitovanje svojih pesama van Poljske na mom maternjem jeziku.
Što se tiče ovog dela pitanja, može li čovek da ima dva maternja jezika? Verujem da se takva pojava javlja bez obzira na pol, npr. u domovima mešovitih brakova. Međutim, o tome kojim jezikom neko govori ne odlučuje pol, odlučuje zemlja rođenja i lične preferencije.
U svom umetničkom životu imam kontakt sa poljskom dijasporom u raznim zemljama sveta, uključujući Italiju gde je poljska dijaspora prilično brojna. Moram da Vas sa velikim zadovoljstvom obavestim da poznajem divnu mladu osobu, diplomiranog lingvistu u Rimu, Žo Sab, poreklom Poljakinju, koja je odbranila tezu i predmet diplomskog rada koji je zasnovan na delu njenog dede, pisca Vladislava Pjekarskog iz Čenstohove. I pored toga što je Poljsku napustila kao sedmogodišnja devojčica, osim nekoliko drugih jezika, ona slobodno govori poljski, čemu dodaje i to što joj je bilo dozvoljeno da odbrani magistarski rad na maternjem jeziku, na jednom italijanskom univerzitetu.
V. N: Kakve su tendencije u savremenoj poeziji, da li se čuje pesnikov glas ako uzmemo u obzir da se proza najčešće objavljuje i čita?
Z. R: Sadašnje stanje u savremenoj poeziji direktno je obrnuto proporcionalno očekivanjima autora! Po mom mišljenju, to dovodi do izvrtanja lepote poezije, jer se ne uzimaju u obzir izvori njenog nastanka i obrasci koji su u osnovi ove vrste dela. Postoje pokušaji stvaranja košmarnih transkripcija reči, pojmova i književnih metafora. Lično smatram da ogromna većina ljudi koji se bave savremenim oblikom poezije piše poetsku prozu, ali su po mišljenju nekih autora čisti pesnici a ne prozaisti, no reč pesnik zvuči jasno, ponosno. Mrlja kreativnih krugova ponekad je tajna borba za počasti, a ljubomora kada neko postigne značajan uspeh vidljiva je golim okom. Mislim da je glas svakog umetnika, ne samo pesnika, neprocenjiv pod uslovom da je transparentan, sa određenom svrhom i upućen onim sredinama koje su u našem društvenom i političkom životu suštinska garancija dostojanstvenog i međusobnog poštovanja.
Nije bez značaja ni rang poetske misli izražen u oblasti Svetskog globalnog mira, a dokaz tome je činjenica da sve više stvaralaca, umetnika i uglavnom pesnika nastupaju kao ambasadori globalnog mira u raznim međunarodnim organizacijama koje promovišu ovu vrstu ideja. Žao mi je, međutim, što mnogi izdavači književnih dela preferiraju prozu, „koje ima mnogo u ličnom i javnom životu”. Imamo i hrom pristup nastavi književnosti u kome je uloga strašila u školskom periodu ispunjena zahtevom da mlada generacija recipijenata ovlada interpretacijom književnih dela. Mislim na kontekst u kome nastavnik, privilegovan u svom položaju, nameće formule i teze kojima vlada kao jedinu i očiglednu istinu. U međuvremenu, čitalac (učenik, student) treba da ima pravo da donosi sopstvene zaključke i zapažanja, što zauzvrat može rezultirati zaključcima sličnim teoriji nastavnika.
V. N: Počasni ste član mnogih književnih i umetničkih udruženja, zašto je važno da su autori širom sveta u kontaktu jedni sa drugima, da li savremene tehnologije približavaju ili otuđuju ljude?
Z. R: Kao i u svakoj oblasti života, savremene tehnologije imaju svoj nesporan značaj. Oslobodili su stvaraoce mnogih zavisnosti i danas je mnogo lakše raditi na svojoj kreativnosti koristeći društvene mreže i kompjutersku tehnologiju, praveći samostalnu obradu radova u različitim oblastima kreativnog života. Neosporna je činjenica da umnogome olakšava komunikaciju između umetnika, pri čemu jezik (prevodioci), distanca ili način predstavljanja dela umetnika koji u mojoj mladosti nisu imali takvu mogućnost, nisu bitni. Fundamentalna je sposobnost snimanja, razgovora na audio i video zapisima zahvaljujući brzoj internet vezi. Nažalost, postoje i nedostaci tehnološkog napretka, odstupanje od tradicionalnog pristupa književnim delima, uključujući poeziju, u korist progresivnog oblika njihove distribucije i potrošnje na ekranu elektronskih nosača, telefona, tableta ili desktop računara. To ne može da zameni zadovoljstvo okretanja listova štampanih radova, miris štamparskog mastila ili ponosnog predstavljanja na policama kućnih biblioteka. Ovakvo stanje može se opravdati samo činjenicom da ovaj oblik objavljivanja donekle štiti našu prirodnu sredinu.
V. N: Vi ste predsednik i osnivač Svetske asocijacije umetnika i pisaca SAPS (onlajn, neprofitna), kako ste došli na ideju o njenom osnivanju, koji su ciljevi i dalji planovi ovog udruženja ?
Z. R: Moja želja za mirnim suživotom izražena je u obliku i sadržaju različitih oblasti umetnosti koju ostvarujem kao predsednik Udruženja umetnika i pisaca sveta SAPS Poljska. Naše Udruženje interesuju samo one aktivnosti koje ne proizilaze iz interesa jedne društvene, nacionalne ili profesionalne grupe. Mi promovišemo naše miroljubive ideje ne vikanjem, uličnim demonstracijama ili učešćem u agresivnim oblicima protesta. Naš glas je zajednički i nedvosmislen izraz naših stavova kroz umetnost, koja je na svim internet poljima obeležena zajedničkim logom SAPS Asocijacije Mir, npr. autorske stranice na FB dodatno imaju individualne lične logotipe svakog umetnika. Svaki član SAPS-a slobodno radi u oblasti svoje umetnosti, jedina zajednička časna dužnost je da svoj rad, publikacije i susrete sa autorima obeleži ličnim logom autora koji učestvuje u formi umetničkog izraza po njemu.
V: N: Preveli ste veliki broj savremenih pesnika na poljski, možete li navesti neke od njih, da li su u planu novi prevodi? Šta je najvažnije ponuditi čitaocu koji može da čita samo prevod jer izvorni jezik dela ne poznaje?
Z. R: Ne poričem, ali ističem da nisam profesionalni prevodilac, već samo ljubitelj raznovrsnog stvaralaštva, pa i poezije. Dakle, postoji potpuno amaterski tehnički rad koji mi omogućava da dodirnem dela izuzetnih pesnika savremenog sveta. Poverenje koje moji prijatelji imaju u mene zasniva se uglavnom na prevođenju njihovih dela na poljski. Ovu vrstu zahteva ispunjavam uglavnom zato što poeziju treba da prevodi pesnik, pisac, a ne činovnik. Jer, i najbolje poznavanje stranog jezika, bez literarnog umeća, može dovesti do izobličenja značenja prevedenog dela. Uprkos tome, nisam orijentisan ka prevođenju književnih dela, niti sam ovlašćen da otkrivam autore dela koja sam preveo.
Međutim, uloga prevodioca je neprocenjiva, a zahvaljujući svojoj sposobnosti da prenese sadržaj originala, on će približiti ljude mnogih nacionalnosti, a čak bih rizikovao da kažem da dovodi autore savremene književnosti na Književnu olimpijadu.
V. N: Da li ste postigli sve o čemu ste sanjali?
Z. R: Tvrdnja da sam u potpunosti ispunjena osoba i da sam sve postigao u životu bila bi lažna sa moje strane. Ispunjavanje snova je jedno, ali ono bi trebalo da rezultira željom za postizanjem novih ciljeva. Put do vrha nije prečica, potrebna vam je velika poniznost, upornost i samoodricanje, a ujedno i uporan rad. Pogubno je guranje laktovima jer je to način koji vam može doneti kratkoročno zadovoljstvo umesto radosti pobede. Može izazvati mnogo bola jer se padovi sa visine pri gaženju po nestabilnom tlu završavaju bolnim iskustvom. Moj kreativni, dug i mukotrpan put u kombinaciji sa životnim nedaćama, rezultirao je titulama, nagradama i odlikovanjima u međunarodnim oblastima. Danas bez nepotrebne skromnosti mogu da priznam da sam doživeo „Zlatnu jesen“ svog života.
Svima koji čitaju ovaj intervju želim puno zdravlja, osmeha, vedrine, a predstavnicima umetničkog sveta, bez izuzetka, uspeha, novca za dostojanstven život i stalnu inspiraciju.
S poštovanjem, dr Zbignjev Rot – Poznanj – Poljska
