sami na izgubljenoj planeti
Zagleda se u kompjuter i za trenutak ne zna tačno o čemu je zapravo hteo da piše, i zašto. Na radiju ide neki dobar džez. Voli džez. Na televiziji vremenska prognoza. Mrzi vremensku prognozu.
Utamničeni kućni ljubimac Srećko Miš pokušava milioniti put da provali: kako pobeći sa robije, odnosno iz kaveza? Ko ne bi? Voli Srećka. Kafa počinje da kipi. Mrzi kafu. Mobilni ćuti kao mrtav, kao da mu kaže: nikome nisi potreban. Ni sebi nisam potreban. Cigareta, tihi ubica, steže ga za vrat. Pikavci, kao statisti iz “Dosijea iks”, keze mu se iz kante: evo za koliko si danas skratio život budući vlasniče zakrečenih krvnih sudova, pušačke noge i raka pluća, do staračke senilnosti nećeš ni da dobaciš. Elegantno, nogom, zatvara kantu za otpatke. Zašto staračke? Ja sam već bolestan, ja sam srećni vlasnik senilnosti kasnog srednjeg doba.
Seti se o čemu je hteo da piše: o zdravom životu. I njemu samom dođe da se nasmeje. Šta je tu zdravo majke ti, pita se, kada se uvek završava na isti način. Jeo ne jeo, pio ne pio, trčao, sedeo. Isto. Koji smo mi moroni, glasno gunđa dok pokušava da brzim usisavanjem vazduha ohladi jezik opečen vrelom kafom.
Brehte.
Da molim?
Crkni.
Hvala.
Jedino džez boji zidove u šareno, zidove sivog kaveza u kome počinje još jedan dan njegovog kilavog i nezdravog života.
Breht i Srećko, utamničeni reprezenti nestale planete.
