Da mogu da govore o trenucima kada su zadrhtale, srpski putevi, ulice i želežničke šine, sigurno bi izdvojile jedan trenutak kao nešto najpotresnije što su videli u svojoj viševekovnoj istorji.
Golobradi, tek zamomčeni, još sa rasporedom časova i predavanja u glavi, srpski đaci, ono najbitnije i najvažnije što smo imali te 1914. godine, gromko i prkosno su pevali i marširali pravo u smrt, prenoseći tako priču o 1.300 kaplara pravo u besmrtnost.
Ako bismo ih upoređivali sa cvećem, 1.300 kaplara su bili najlepši, tek procvali, pupoljici ruže sklonjeni od ratnog vihora, kao zalog za budućnost Srbije. Budući da je vojna gotovost Austougarske u „Velikom ratu“ bila brojčano veća od Srpske, bilo je jasno da će našoj zemlji biti potreban svaki vojno sposoban muškarac u odbrani otadžbine.
Međutim, kako se mislilo i na budućnost ratovanja, najveći deo njih sklonjen je u Skoplje, gde su pohađali Vojnu školu za starešnine. Svi oni koji su starosno dospeli za služenje vojnog roka ili su prolongirali služenje zbog školovanja, poslati su u Vojnu školu gde je obukom rukovodio potpukovnik Dušan Glišić iz Čačka, veteran balkanskih ratova. Mahom između 21 i 24 godine života, ti mladići su bili najvrednije blago Srbije, intelektualni krem, pamet, snaga i poslednji bastion svega vrednog što je Srbija tada imala . Kako će se kasnije ispostaviti, i lavlja hrabrost koja nije marila za svoj život u borbi za očuvanje svakog pedlja zemlje Srbije.
Kako je neprijatelj bio brojčano nadmočniji, a odbrana Srbije zavislila od svakog para ruku koje su mogle da drže pušku i da pune topovske cevi, ranije nego što je planirano, dobili su poziv da se priključe snagama srpske vojske.
Nakon pobede u Cerskoj bici, gde je Srbija odnela poedu nad brojčano i naoružano jačom Austougarskom, naša vojska je počela da trpi posledice. Nakon što su odbili napad, vojska je počela da se povlači, ostajala je bez municije, hrane i odeće, te je moral kod vojnika bio na veoma niskim granama.
A onda je, pred novu, za Srbiju, veoma važnu bitku, onu Kolubarsku, došla potrebna injekcija morala u vidu 1.300 kaplara.
Bio je 15. novembar 1914. godine kada je otadžbina teškog, najtvrđeg srca, morala da pozove svoje sokolove da je brane. A, oni, kao da su jedva dočekali taj poziv, svi do jednog, pod vođstvom potpukovnika Dušana Glišića. Deca seljaka, političara, pisaca, glumaca, rabadžija, stajala su rame uz rame sa samo jednim ciljem u glavi – odbraniti Srbiju po cenu života.
– Naše uniforme su bile stare turske bluze i čakšire, isprobijane kuršumima sa tragovima oporne krvi, koje smo sami krpili. Cokule nismo imali, već smo bili u sopstvenim cipelama, kakve je ko imao, jedino smo imali nove vojničke šinjele i šajkače – svedočio je Miladin Pećinar, jedan od 1.300 kaplara, kasnije akademik, ugledni profesor i veliki graditelj hidrocentrala i vodovoda.
Već sledećeg dana, 16. novembra 1914. godine, potpukovnik Glišić, komandant bataljona, poslao je srpske cvetove u punoj ratnoj opremi Vrhovnoj komandi zemlje. Na stanici u Skoplju, narod je velikom broju posmatrao kaplare kako hrabro i sa pesmom koračaju.
Sa njihovih usana, iz grla, u etar su letele patrotske pesme kojima su međusobno sokolili“ „Oj Srbijo, mila mati, uvek ću te tako zvati, Hej, trubaču, s bujne Drine, Ded, zatrubi zbor, Nek, odjekne šar-planina, Lovćen, Durmitor, Haj’te, braćo, haj’te, Srbi ustajte, Haj te, braćo, haj te, svoje nedajte, Gde je naša Vojvodina? Živa nam je sahranjena Al’ ostaše deca njena, Što bi dike ode u vojnike. Što bi škarta osta da se karta. – piše portal RTS-a, po sećanju jednog od preživelih kaplara, Tadije Pejovića.
Suze, pesma i cveće
Kako je zapisao u svojim memoarima, Pejović, koji se kasnije nalazio i na čelu „Udruženja 1300 kaplara“, građani Skoplja su im pod noge bacali bukete cveća.
Na frontu su ih, pak, prekaljeni vojnici dočekali sa nevericom, pomalo ravnodušno, sa rečenicom „Što su vas poslali da uzalud izginete“. Međutim, ubrzo su promnenili mišljenje, a đački bataljon je pokazao šta može.
Koliko je ova bitka bila važna za srpski narod i koliko su ti mladići voleli svoju otadžbinu, najbolje govore reči sina jednog srpskog seljaka, a koju je pronašao u spisima iz Velikog rata novinar Blica Darko Nikolić tokom istraživanja za knjigu „Gvozdeni puk“.
Naime, dvojica sinova generala Pavla Boškovića, upravitelja Vojne akademije, našla su se u savezničkoj bolnici. Jedan francuski lekar bio je u šoku, pitajući „Zar generalski sinovi u prvoj borbenoj liniji!? Zar i oni tako ratuju i tako ginu!?“. Odgovorio mu je jedan srpski seljak, Šumadinac: „Vidiš, gos’n doktore… Svi mi imamo različite očeve, ali samo jednu majku – otadžbinu. E, za tu majku Srbiju ginemo ti svi mi bez razlike“.
Među 1.300 kaplara bila su i deca Ljube Davidovića, Andre Nikolića, Jaše Prodanovića, Petra Peruničića, Branislava Nušića.
– Kad naređuje Srbija, naredba važi za sve. – Ostala je poruka Andre Nikolića, ministra i predsednika Narodne skupštine, koji je u rat poslao oba sina, Dušana i Radivoja, studente prava. Nijedan se nije vratio. Sin, jedinac Ljube Davidovića, Miodrag, stradao je u proboju Solunskog fronta. Među onima koji se nije vratio sa fronta, bio je i Ban Nušić, čije je pismo ocu možda i najbolji primer onoga što se odvijalo u glavama tek zamomčenih kaplara.
– Dragi Ago, ne žali za mene. Ja sam pao na braniku otadžbine za ostvarenje onih velikih naših ideala koje smo svi mi složno propovedali… Ne kažem da mi nije žao što sam poginuo. Osećao sam, štaviše, da bih mogao budućoj Srbiji korisno da poslužim. Ali… Takva je sudbina! Tvoj sin Ban – napisao je Nušićev sin.
Izvor: srbijadanas.com
