Autor intervjua: Valentina Novković
V. N: Među klasicima italijanske književnosti su Ludoviko Ariosto, Italo Kalvino, Umberto Eko, Alesandro Manconi (čiji je roman “Verenici” simbol ujedinjenja Italije) i mnogi drugi. Koji su italijanski ili svetski pisci imali najveći uticaj na Vas, da li se sećate prve knjige koju ste pročitali?
I. M: To je veoma zanimljivo i složeno pitanje. Počinjem od poslednjeg dela koji je najlakši: pre nekoliko godina (bolje da ih ne računam) jedna starica koja je živela u mom kraju dala mi je loptu i knjigu. Oba poklona su mi se dopala. Oboje su mi dali osećaj slobode. Knjiga je bila “Oko sveta za osamdeset dana”. Možda je to bio samo slučaj, ili možda nagoveštaj.
Autori koje ste naveli u svom pitanju, pokazali su da književnost može da leti (i da natera čitaoce da lete) kroz različita doba i mesta, u svetu u još uvek neistraženoj, divljoj i divnoj dimenziji koja je ljudski um.
Sviđaju mi se autori koji istražuju, koji imaju osećaj za ironiju, ljudsko stanje. Mogao bih da citiram nekoliko njih. Na primer Pirandelo, Beket, Jonesko i mnogi drugi.
V. N: Diplomirali ste savremeni jezik na Univerzitetu u Pizi, na temu renesansnog pozorišta. Koji su dramski pisci na vas ostavili najjači utisak, zašto?
I. M: Studirao sam pre svega književnost. Počevši od klasičnih autora i postepeno došavši do savremenih pisaca i pesnika. Kao što znate, sve ima jake veze, u umetnosti i u životu. Moja teza je bila o nekim autorima koji su bili savremenici Vilijama Šekspira. Njihovo proučavanje je, takođe, bio način da se razmisli o uticaju Šekspira na druge dramske pisce i, uopšteno govoreći, o vezama koje veliki autori stvaraju sa prošlim, sadašnjim i budućim idejama i delima. Glas Hamleta prisutan je u mnogim našim mislima, a slobodno citirajući T.S. Eliota, možemo reći da se zadržava u fragmentima kojima podupiremo naše ruševine.
V. N: „Počeo sam da verujem da je ceo svet enigma, bezazlena enigma koju čini strašnom našim sopstvenim ludim pokušajem da je protumačimo kao da ima temeljnu istinu“, napisao je Umberto Eko u „Fukoovom klatnu“. tumačiti svet, šta je to što ga čini jedinstvenim, kako pojedinac može da ga preoblikuje?
I. M: Ovo je još jedno lepo i teško pitanje: kao što je Eko savršeno znao (pogledajte Ime ruže), ljudska bića poseduju prirodnu sklonost da pokušavaju da protumače enigme. Ali, takođe je tačno da neke enigme nemaju tragova, ili istovremeno previše tragova. Možda je jedini način neka vrsta „poetske istine“: prihvatanje činjenice da se neke stvarnosti ne mogu razumeti našim ograničenim sredstvima i da stvarnosti nisu stvarne ili poseduju stvarnost sna. Mislim da se svet ne može preoblikovati; ali svaki pojedinac ima pravo, potrebu, a možda i sposobnost da preoblikuje (koliko je to moguće) svoj unutrašnji svet.
V. N: :„U celom univerzumu ništa ne ostaje trajno i nepromenjeno osim duha“, mislio je Čehov. Da li ljudi u doba savremenih tehnologija, ubrzanog načina života i želje da što brže ostvare svoje želje i ciljeve, imaju potrebu za duhovnošću?
I. M: Savremene tehnologije su veoma korisne. Koristim ih i nadam se da ću moći da istražujem nove mogućnosti u ovoj oblasti. Ali to su sredstva, a ne ciljevi. Oni mogu stvoriti veze i učiniti ih bržim. Ništa, ionako, nikada neće zameniti šarm, rizik, čudo pravog ljudskog dodira, lepotu da budemo samo mi, bez mogućih trikova, da se gledamo u oči i delimo svoje slabosti i prednosti.
V. N: Autor ste romana, kratkih priča, poezije, publicistike, književne i pozorišne kritike. Po kojim kriterijumima ocenjujete književno ili umetničko delo? Kakav je značaj književnosti u savremenom društvu?
I. M: Po mom mišljenju, pisanje je zanimljivo ako je originalno. To ne znači svaki put izmišljati nove dimenzije i tehnike. Umesto toga, podrazumeva volju i sposobnost da se izrazi i saopštava iskreno osećanje, duhovito istraživanje stvarnosti, slika sveta koja sadrži živopisne detalje. Čitalac, takođe, može da se ne složi sa gledištem pisca. Ipak, zahvalan jer je osetio emociju i dubinu. Danas je književnost često potrošačka roba. Na sreću, ipak postoje izuzeci. Postoje žene i muškarci koji pišu ono što zaista osećaju i misle. Ovo je fundamentalna „neophodnost“.
V. N: Poezija je oduvek bila trepet koja spaja nebo i zemlju, vanvremena je i čini se da je možda potrebna više nego ikada. Međutim, u knjižarama ga gotovo da i nema, knjige poezije se retko kupuju, izdavači uvek biraju romane, ređe priče. Kakva je situacija u Italiji ako je reč o knjigama poezije? I uopšte, šta je najčitanije?
I. M: Situacija u Italiji je veoma slična opisu koji ste dali u svom pitanju. Ipak, to su neki znaci koji su, ako ne ohrabrujući, na neki način zanimljivi. Neki čitaoci, pa i mladi čitaoci, počeli su da shvataju da poezija može da izrazi sve, čak može da bude transgresivna, senzualna, smešna, lekovita, inspirativna,… To nije mermerna statua u prašnjavom muzeju. Postoje zemlje u svetu u kojima se poezija čita koliko i narativ. Optimistično je nadati se da će se ova situacija svuda proširiti. Ipak, možemo se barem nadati da će dobra poezija dobiti vidljivost koju zaslužuje.
V. M: Kada ste prvi put pomislili da ćete biti pisac? Da li je to povezano sa nekim događajem? Kakvo je bilo Vaše detinjstvo?
I. M: Moje detinjstvo je bilo veoma srećan period za mene. Voleo sam školu (da, priznajem), imao sam devojku koja je bila tri godine mlađa od mene (pa kad sam ja imao devet godina imala je šest, a pisali smo jedno drugom ljubavna pisma sa nekoliko pravopisnih grešaka), posvećivao sam sat vremena domaćem zadatku i ostatak popodneva da sam se igrao sa drugarima. Od prvog razreda sam voleo da pišem. No, mojim prijateljima to nije bilo važno, jer sam, uostalom, bio dobar vanzemaljac. Bio sam jedan od njih. Shvatio sam da sam fin, ali čudan vanzemaljac kada je škola bila gotova i još uvek sam pisao, čak i tokom leta, čak i kada je domaći zadatak bio gotov.
V. N: Sarađujete sa nekoliko izdavačkih kuća kao prevodilac, urednik. Koje su najčešće savremene književne teme? Na osnovu čega odlučujete koju knjigu preporučiti za štampanje? Šta se promenilo na tržištu knjiga od pandemije?
I. M: Mislim da su teme iste još od Homera, ili možda čak i pre njega. Ljubav, mržnja, strast, kajanje, želja, strah, život, smrt, smrt u životu i razmišljanje o smislu življenja i smislu pisanja.
Ovo nije greška, niti granica. Nota ima samo sedam, ali muzičar može da stvori simfoniju ili nokturno. Pisac može da izrazi svoj način da bude deo tradicije i da pronađe način da pokaže kako se njegovo individualno iskustvo poklapa i razlikuje od ostatka drugih ljudskih bića.
Pandemija nas je naterala da sa više pažnje razmotrimo svoje slabosti i potencijalne prednosti i puteve ka promenama. Čak i na tržištu knjiga.
V. N: Vaši tekstovi su više puta čitani i komentarisani na radiju Rai – Radio Uno i na nekim regionalnim i nacionalnim televizijama. Šta je presudno da neko postane dobar pisac?
I. M: Veoma teško pitanje. Možda bih pokušao da odgovorim navodeći sledeće elemente: malo ludosti, malo tvrdoglavosti, sreće, upoznavanja pravih osoba u pravo vreme, slušanja dobrih saveta i radi suprotnog.
V. N: Neki od Vaših tekstova uvršteni su u seriju emisija Pozorišne grupe STED Modena u režiji režisera Dejvida Bulgarelija i Tonija Kontartezija. Koje su teme u modernom pozorištu?
I. M: Bulgareli i Contartesi uključili su moje tekstove u emisije pod nazivom „Ispovesti”, „Meso” i „Venčanja”. Mislim da naslovi mogu dati i predstavu o temama i trendovima i još jednom podvući fundamentalnu vezu između modernog i klasičnog pozorišta, književnosti i misli.
V.N: Šta je pravi smisao života?
I. M: Da znam odgovor na ovo pitanje, definitivno bih bio lud.
Mnogo luđi nego ikad. Život je toliko složen, toliko mnogostran, da je potraga za jedinstvenom, univerzalnom definicijom nemoguć zadatak. Ovo ne isključuje želju i potrebu da rasuđujemo i osećamo što je više moguće tokom čitavog našeg života.
Mislim da bi neka vrsta odgovora mogla biti sadržana u potrazi za lepotom i u borbi da se suprotstavi zlu sa kojim se uvek susrećemo. Ili, bar, u želji da ne postanemo isti. Možda je život stalna borba da ostanemo drugačiji od naših zala.
Ivano Rođen u Vijaređu, a diplomirao moderne jezike u Pizi (Facolta Lettere e Filosofia) sa tezom o renesansnom pozorištu.
Autor romana, kratkih priča, poezije, publicistike, književnih i pozorišnih kritika. Učestvovao u toku univerzitetskih studija na seminarima, posebno za jezik, književnost i prevođenje na Univerzitetu u Pizi, Đenova, Venecija, London, Notingem i Lajpcig. Pohađao nekoliko postdiplomskih kurseva ažuriranja i specijalizacije u oblasti književnosti i prevoda.
Prevodio romane, priče i eseje sa dobro poznatih i novih autori u ime samih autora i raznih izdavača. Neki od tih prevodi su objavljeni i postali uspešne knjige. Neki od njih su snimljeni i široko distribuirani u zemlji i inostranstvu.
Sarađuje sa izdavačima kao urednik i pisac kritičkih beleški, recenzija o knjigama i tomovima antologija. Piše za časopise, štampane i elektronske, uključujući „Novu prozu“, „Gradivu“, „Grandevetro“, „Italijansku poeziju“,“Recenzija“, „Doppiozero“, „Immaginazione“. Objavio zbirke kratkih priča “Žuta kuća” i “Algebra života”, romane “Med sluga” i “Limbo” i knjige poezije “Neadekvatan za večnost” i “Sačuvano vreme”. Nedavno je objavio i na italijanskom i na engleskom, roman Leonardovo ogledalo čiji je protagonista Leonardo da Vinči.
 sa tezom o renesansnom pozorištu.){kind=link}