IZ STARIH ALBUMA
breht zampano na početku karijere
zabluda br. 1
„kad porastem biću fudbalski sudija“
Brehtova radoznalost i avanturizam krajem sedamdesetih dovode ga i među fudbalske sudije. Skoro deset sledećih godina provešće na fudbalskim terenima Srbije.
Najsmešniji ili, bolje rečeno, tragikomični deo te priče počinje onda kada si sudija početnik.
Počinje se naravno od najnižih rangova, od seljačkih i gradskih nižerazrednih liga.
Na džombastim i kamenitim poljanama, gde se seoski dilberi “ loptaju“, seoske snaše podvriskuju „napred naši“, plećati Šumadinci uz staklo piva sa traktora gromoglasno bodre sinovce i unuke, dede i babe mašu štapovima a klinci trče po pšenici i preskaču vrzine u potrazi za izgubljenom loptom, sudija najčešće svima kvari račune pokušavajući da taj vašarski, euforično – loptački sabor, svede na formu sportskog događaja. Uz klasično „uaaa sudija“ i „sudija nema pišu“ tu su pominju i svi sveci, bogovi i boginje, uža i šira familija kao i većina, u prvom redu domaćih, životinja.
Fudbaleri, u silnoj želji da i oni po neki put “ čuknu“ to omaleno loptiče u onolikoj gužvi, ne biraju sredstva. pucaju cevanice, rade laktovi a malo malo pa se po neko i za gušu uhvati. Ako se utakmica izgubi zna se ko je kriv: sudija. Po nepisanom pravilu neki od zadriglih rumenih „fuzbalera“ prilazi sudiji i glasno, da ga svi čuju, kaže: „ti si za sve kriv!“. Zatim se dva tri puta zaleti na istog dok ga drugi drže savetuju da „đubre“ ne bije tu nego da ga sačekaju na prvoj krivini. Hrabri „rumenko“ se kao teškom mukom smiri ali, kao što je red, dobacuje: „srešćemo se mi . ja ću te naučim pameti i kako se sudi“.
Uzgred, pomenuti se na utakmici više sunčao i šepurio pred lokalnim udavačama. Sa loptom je došao u dodir nekoliko puta, kada ga je ona slučajno pogodila. Čak je hteo da se pobije sa levim krilom što ga je jedanputa „namerno “ pogodio u glavu.
Sve će da se završi u lokalnoj birtiji uz dve gajbe piva i razradom nove taktike za sledeću utakmicu. Na ovakvim „sportskim susretima“ siroma sudija ne sme da pogreši.
Nema veze što je golman došao pripit na utakmicu, što su bekovi ( koji su obično braća ili neka familija) upravo u trenutku kada je protivnički igrač ulazio u šesnaesterac i postizao gol jedno drugom psovali majku i pljuvali se, što navalnim igračima smetaju kopačke i kramponi pa posrću preko busenja i rupa i svaki čas padaju i sudaraju se. Nema veze! Kakav je to bre sudija kome gosti pobeđuju.
Osnovni rekviziti za zastrašivanje i onako zastrašenih sudija početnika su: motke, močuge, štapovi (raznih modela), kamenice, kolčevi (“ za po leđa a imamo i za po glavu“), kao i svi modeli flaša, prevashodno pivskih.
Posebna atrakcija su bunari. Anegdota u kojoj su nekog nesrećnog sudiju spuštali u bunar je poznata svim ljubiteljima ovog plemenitog sporta. Ova priča poprimila je mitološke razmere: “ Sudija pazi šta radiš! Onomad jednog spuštali u bunar. Ne sećamo se jel ga izvadiše jel ga ostaviše“ ( sledi opšti smeh).
Kada posmatra kako podivljali i besni klinci, ruše, pale i razbijaju glave i lome sve na stadionima, kako grad kada se igra prvoligaška utakmica, preplave panduri sa kacigama i štitovima, na svakom ćošku i semaforu po deset zastrašujućih spodoba sa palicama i pištoljima, oko stadiona autobusi sa robokapovima, pa ti se čini da ima više milicajaca specijalaca nego učesnika sportskog događaja, Breht se pita da li se ta utakmica ustvari igra zbog pijanih klinaca i huligana i dnevnica koje tog dana dobijaju policajci ili zbog sporta i normalnih građana. Shvata da su vremena, kada je počinjao da sudi po selima, smešna, gotovo idilična, kao“ ljubav na seoski način“.
Uostalom sada je sve surovije i smrtonosno. Sada smo svi po malo histerični, euforični ili depresivni i izgubljeni. Sada više ničega nema. Živimo u mobilnim telefonima kao zarobljeni. Sve ostalo je postalo scenografija, kulise. Pa zašto bi jedino fudbalske utakmice bila normalne.
Ne bi se uklapalo u opšte beznađe i haos virtuelnog sveta koji nas je usisao, progutao, zaludeo.
Spuštanje u bunar je bajkovito, idilično, u odnosu „na bunar“ iz koga ćemo teško da izađemo.
U odnosu na „Matriks“ koji je sve više naša svakodnevica.
