Čekanje u skupu svih maglovitih prognanih misli,
svetom utišanim,
čekanje kroz dugo tražene
snoplje svetlosti,
dok drumom klizi večnost,
iritantno brza, a oko te traži.
Zenicama šetaš,
u svima te pominjem,
ne pronalaziš se,
bežiš kroz svoja staništa,
željom da osma boja duge postaneš , moja, svoja, nakon svih kiša,
životnih, ona što rominja
uz smiraj sami.
Čekanje, nazvah te imenom,
tim čekajućim, neumirućim,
i čini mi se, i kad jednom odem,
svetom utišanim,
i tad ja bih čekati znala.
