ZAVIČAJ JE MAPA KRVOTOKA
Gordana Jež Lazić, književnica, književni kritičar, esejistkinja i publicistkinja. Član je Udruženja književnika Srbije i Udruženja književnika Republike Srpske, redovni je član Matice srpske, član Instituta za dečju književnost u Beogradu, SPKD Prosvjeta Pariz i Asocijacije pesnika sveta u Rimu, Poetas del Mundo. U okviru Kulturne zajednice Krajine pokrenula je projekat „Mostovi Svetosavlja“. Poeziju, književne prikaze, osvrte, eseje i intervjue objavljivala je u: „Danici“, „Stremljenjima“, „Krilu“, „Književnim novinama“, „Novoj zori“, „Književnom životu“ (Temišvar), „Novoj stvarnosti“, „Saborniku“, „Iskri“, „Rasen-u“, „Tragovima“, Fokus vestima. Saradnik je Književne radionice „Kordun“, portala naše dijaspore u Americi. Objavila je zbirke poezije: „Kad se sreća zove Kaća“, „Broj 64A“, „Matematika slobode“ i „Narod od pesme veći“ i roman „Put do istine“. U pripremi su joj zbirka eseja i intervjua „Kad tragovi ushode“ i zbirka satiričnih priča.
N.G: Gordana, rođeni ste u Bihaću, odrasli u Bosanskoj Krupi. Znamo da je rodni kraj izvor i početak kome se uvek vraćamo. Kako pamtite svoje detinjstvo i odrastanje? Šta je ono što je ostalo najupečatljivije?
GJL: Una, babin izvor na Gornjim Petrovićima, svi Božići i Vaskrsi u babinoj i đedovoj kući, vrhovi Grmeča, miris pečenog kestena i kukuruza, snegovi i sankanja u koloni niz ulicu, moja družina „kod stuba“, na kraju ulice, moja divna profesorka, Danica Kačavenda i, naravno, „Ćopićeve staze detinjstva“. U stvari, zavičaj ne pamtim, ja svoj zavičaj živim, zavičaj je veći od bilo koje pesme, to je vrelo duše, mapa krvotoka. Kada bih mogla da vratim vreme, poželela bih da odrastem u istom podneblju, sa istim ljudima. Konačno, ako znaš odakle si, uvek ćeš nepogrešivo znati i kamo ideš.
N.G: Spomenuli ste manifestaciju „Ćopićeve staze detinjstva“. Ovo je lepa prilika da se podsetimo jedne od najvećih književnih manifestacija u onoj velikoj Jugoslaviji?
GJL: „Ćopićeve staze detinjstva“ u Krupi su zaživele 1976. godine i okupljale su, sve do rata 90-ih, najeminentnija imena jugoslovenske književne scene tog doba. Održavaju se i danas. Jedan od inicijatora ove manifestacije bio je prof. Voja Marjanović, čovek koji je prvi doktorirao na delu Branka Ćopića i kao prijatelj Ćopiću ostao odan do kraja svog života. Sećao se dugih kolona automobila, jedne godine izbrojao ih je 17. Za nas decu iz Krupe i okolnih sela to je bilo čudesno iskustvo, imena iz naših čitanki sedela su u našim školama. Nijedno tehnološko dostignuće, pristupačno deci danas, ne može da se meri sa tim živim susretima. Poslednje što je prof. Voja napisao bilo je sećanje na Branka Ćopića, posthumno objavljeno u našoj „Novoj stvarnosti“.
N.G: Zbirka pesama za decu „Broj 64A“, objavljena je 2001. godine. O toj zbirci, prof. dr Zorica Turjačanin, napisala je da u njoj govorite „o generacijama Krajiškinja kojima se bol i ljubav mere geološkim dimenzijama gorovitog zavičaja“. O čemu nam zapravo govori ova zbirka poezije i šta nam poručuje?
GJL: Prvo izdanje ove zbirke zapravo je objavljeno 2000, kada i zbirka poezije za decu „Kad se sreća zove Kaća“. I bitno mi je da to spomenem, jer moja Kaća i moj narod paralelno postoje i rastu u mom srcu. Gde god u životu stigla, uvek ću pre svega biti Kaćina mama i Krajiška pesnikinja. Prof. Zorica recenzirala je drugo izdanje „Broja 64 A“, koje je, te 2001, u Kulturno-prosvetnoj zajednici u Beogradu predstavio prof. dr Goran Đorđević. Zbirka je nazvana po broju nekada naše kuće u Krupi. Ti stihovi su i krik izbeglištva i „suma rata“. U stvari, prof. Zorica je to najlepše rekla „u njoj je kriptogram udesa bezbrojnih generacija Krajiškinja“.
N.G: Osvrnućemo se i na roman „Put do istine“ koji je svojevrsni spomenik Vašem zavičaju. Roman je bio primećen od veoma značajnih ljudi u književnosti, kao što su prof. dr Voja Marjanović, kao i tadašnji predsednik Vukove zadužbine u Beogradu, dr Miodrag Maticki. Koliko su Vam značili njihovi osvrti i pohvale za taj roman? U onolikoj meri u kojoj je to podstrek, čini mi se da je u još većoj meri odgovornost da ostanete na tom putu, sa istim kvalitetom?
GJL: Roman su recenzirali prof. Zorica i prof. Voja, g. Maticki je o ovoj knjizi govorio po objavljivanju. Neizmerna mi je značila njihova podrška, sve ih pamtim kao svoje mentore, prof. Zoricu kao književnog, g. Matickog kao uredničkog i književnog, a prof. Voju kao književnog i književno-kritičkog. Svaki razgovor s njima bio je blagoslov. Kada stignete iz jedne male Krupe, pa vas usput zapadne i usud izbeglištva i nemate nikog i ništa osim sopstvenih snova, onda vam se susreti sa ovakvim ljudima (a oni su pre svega bili veliki ljudi) ukazuju kao nebeski znakovi pored puta, kao uslišene molitve. Ali, moram da naglasim, ne otvaraju se nijedna vrata u životu bez lepog vaspitanja, hvala mojoj porodici!
Odgovornost, i te kako. Autor je uvek višestruko odgovoran: sa strahopoštovanjem prema daru s kojim je rođen – od Gospoda je; prema onima koji su mu dali podršku i svojim, teško stečenim, imenom ukazali poverenje; prema čitaocima; prema istoriji i prema samom sebi – u svakoj novoj knjizi biti bolji nego u prethodnoj.
N.G: Sa poetskom zbirkom „Matematika slobode“ obeležili ste i dve decenije književnog rada u Vukovoj zadužbini u Beogradu. Sigurno želite pomenuti one koji su tog dana govorili o Vašem stvaralaštvu, na ovom, ne tako malom jubileju?
GJL: Tog dana su govorili dr Milutin Đuričković, književnica i novinarka Julijana Marjanović Jovičić i nedavno preminuli predsednik Kulturne zajednice Krajine, Željko Kukić, ali i svi moji prisutni prijatelji, uglavnom književnici. Inače, „Matematiku slobode“, pored dr Đuričkovića, recenzirala je i prof. dr Vjera Rašković Zec.
N.G: Vredno je pomenuti i Vašu prvu knjigu eseja i intervjua, koja je u pripremi, a pod nazivom „Kad tragovi ushode“. Pored nje, u pripremi su i zbirka poezije za decu „Kako Vuče, deca uče“ i knjiga satiričnih priča . Recite nam nešto više o ovim rukopisima?
GJL: Upravo je izašla zbirka rodoljubive poezije „Narod od pesme veći“, a do kraja godine izlaze zbirka satiričnih priča, koja će sama najlepše da se predstavi, i zbirka eseja i intervjua „Kad tragovi ushode“, posvećena savremenim srpskim književnicima koji su obeležili kraj 20. i prve decenije 21. veka i u zlo doba što zatišja, što sunovrata naše kulture uspevali da, čistim entuzijazmom, nadrastu estradizaciju, marginalizaciju i nekim čudom afirmisani amaterizam i uznesu književnost na ono mesto koje joj pripada. Zbirka poezije za decu početkom sledeće godine.
N.G: Započeli smo intervju sa pričom o Vašem rodnom kraju i odrastanju, razgovor nas opet vraća na taj izvor. Poznati ste i po tome da nastojite da spojite ljude koji pišu i stvaraju sa obe strane Drine, da se poboljša njihova saradnja kao i da se njihov rad promoviše jednako kao i u matičnoj zemlji. Koji su Vam daljni planovi vezani za ovaj projekat?
GJL: Govorimo o projektu „Mostovi Svetosavlja“, koji je nastao u okviru Kulturne zajednice Krajine. Mi smo tokom proteklih godina već predstavljali naše književnike iz okruženja i rasejanja i nastavićemo to da činimo i dalje, nadam se iz godine u godinu sve intenzivnije i kvalitetnije. Kada govorimo o srpskoj književnosti sa dve strane Drine, to je književnost jednog naroda i jednog jezika i neminovno je povezivati je i pratiti kao jedinstven književno-istorijski period.
N.G: Zapažen je i Vaš nastup na Svečanoj akademiji povodom 56. Kočićevog zbora, a na poziv Udruženja književnika Republike Srpske. Tom prilikom ste prvi put s ove strane Drine govorili svoju poemu posvećenu Republici Srpskoj, „Moja Srpska“. Koliko Vam je značio sam poziv i učešće na ovoj manifestaciji, obzrom da ste duboko vezani za ove krajeve?
GJL: Hvala Vam, to mi zaista mnogo, mnogo znači! Pre svega, neizmerno hvala Udruženju književnika Republike Srpske i predsedniku Predragu Bjeloševiću na ukazanoj časti i pozivu! Ako postoji trenutak u kojem čovek dotakne „svoju plavu zvezdu“, to je bilo tih nekoliko trenutaka na Svečanoj akademiji 56. Kočićevog zbora u Banskom dvoru, u Banja Luci. Kao književnik, zahvalna sam Bogu što sam uspela da opevam ljubav prema svojoj Srpskoj, kao čovek, zahvalna sam što sam imala priliku da na tako veličanstven način tu ljubav podelim sa svojim narodom.
N.G: Koji su Vaši budući planovi? Koja je, recimo, prva naredna promocija knjige ili književno veče stvaralaštva koje biste mogli najaviti čitaocima?
GJL: Sedmog juna u Banja Luci imam svoje književno veče, prvi put u mojoj Srpskoj i beskrajno sam zahvalna i srećna zbog toga.
N.G: Koja bi bila Vaša poruka našim i Vašim čitaocima, a koja ona koju biste rekli i poručili sebi, Gordani Jež Lazić?
GJL: Poruku bih ovog puta uputila mladim ljudima koji su negde na početku onog puta ka svojoj antićevskoj zvezdi: na tom putu ukazivaće vam se bezbroj prečica, ne prihvatajte nijednu. Najlepše što možete da doživite je da, kada se osvrnete, iza vas ne stoji baš niko ko bi pokazao prstom da ste na ovaj ili onaj način stigli tu gde jeste. Naši snovi su s nama rođeni, sami nas vode. A, ja ću tamo gde uvek idem kad mi staze nisu baš najjasnije, u Crkvu Svete Petke na Kalemegdanu, uvek sa istom molitvom: Ne daj mi, Gospode, sa Tvog puta i daj mi da mi do poslednje zapisane reči dela budu dostojna mog naroda.
N.G: Hvala Vam što ste se odazvali na naš poziv da porazgovaramo o Vama i Vašem stvaralaštvu, bili ste nam veoma ugodan i drag sagovornik. Ekipa redakcije portala „Pokazivač“ želi Vam mnogo uspeha u životu i radu!
GJL: Hvala Vama! Takođe!
Autor intervjua: Neda Gavrić
