Međunarodno udruženje književnih stvaralaca i umjetnika Nekazano, iz Bara, dodalo je još jedno vrijedno djelo svom izdavaštvu. Objavilo je knjigu poezije „Tuđi mostovi, moje tišine“, pjesnikinje Slavice Šešum, svog člana iz Beograda. Autorka je knjigu s ljubavlju posvetila svojoj djeci.
Recenzent Veselin Mišnić, književnik iz Beograda za Slavicu i njeno stvaralaštvo kaže: “Romantika u svim oblicima biva uklonjena iz svih tokova umetnosti kao princip zastarelosti, dekadencije, neukusa. Pristajanje na opsesivno koje dodeljuje značenje svemu što je nametnuto zarad višeg poetskog cilja koji čini ideološko polje simulacije. Proces iščezavanja ne nagoveštava u potpunosti i iščeznuće subjekta koji svoju privatnost poverava na čuvanje objektu gde se narativ javno iznosi na trpezu onih koji jesu moreni neutoljivom glađu tragaoca. Važnija je simulacija od slike koja nagoveštava simulaciju. Izvorna stvarnost je potisnuta i uklonjena sa pozornice na kojoj smo se našli. Svesna ovih zamki koju navodno modernost nameće svuda I svakome, Slavica Šešum je zatvorila ove stranice poetske hipokrizije, prepustila se vlastitom doživljaju, svesna da se u istinitost njenih poetskih slika ne može sumnjati, jer kao pesnik čitač i intelektualac, sa velikim životnim iskustvom, mogla je da pozicionira svoje mesto u pretrpanom sazvežđu poetskih gurmana. Umela je i mogla da napravi otklon, da se odupre utiscima sa strane, da u granicama vlastitog kreativnog dosega bude i samosvojna i drugačija. Nije koketirala sa trendovima i nije pratila pomodnosti. Pesmu je živela i nosila kao pečat vremena u kojem je živela, skidajući naslage iskustvenog sa duše koju je sačuvala i koja nije marila za bilo kakve igrarije sa strane. Za svet umetnosti, naročito poetskih i proznih iskaza nisu važne godine kada se neko delo realizuje, već put koji je vodio i doveo do te realizacije. Ovim pesmama se veruje. I o njih se kao čičak kače i naša vlastita iskustva. Pesma Slavice Šešum ima snagu prepoznavanja i lepotu iskazivosti a od toga više nije ni potrebno. Ni njoj a ni drugima.”
Slavica Vučković Šešum rođena 1948. godine u Kragujevcu, od osme godine živi u Beogradu. Većsedam godina provodi svoje penzionerske dane u Risnu, Boka , Crna Gora, gde nalazi inspiraciju za pisanje poezije, kratkih priča i raznih oblika japanske poezije. Za haiku poeziju, 2017. godine, dobila je prestižnu II nagradu na Internacionalnom festivalu haiku poezije„PRIRODA U OKU„ za najlepšu pesmu. 2018. godine izdaje svoju prvu samostalnu zbirku poezije „RASUTI BISERI“, MUKSIU „NEKAZANO“Bar, CG. U izdanjima knjiga, 10 pisaca, Kulture snova, iz Zagreba, zastupljena je sa po deset pesama i deset kratkih priča. Posebno ističe učešće u dve značajne knjige „ Balkan diše stihom“ kao i „ Spas Planete“. Radovi su joj objavljivani u mnogim časopisima, zbornicima, antologijama, kako u zemlji tako u regionu i svetu. Dobitnik je više značajnih nagrada, gde je zauzimala prvo, drugo ili treće mesto, kako za poeziju tako i za priče. Član je više udruženja književnih stvaralaca u Srbiji i u zemljama regiona. Posebno ponosna na članstvo ULKU „Vlaho Bukovac“(Split) i Međunarodnog udruženja književnih stvaralaca i umjetnika „ Nekazano“ ( Bar, Crna Gora), gde je u više navrata i predstavljana. Prisutna je na književnim internet portalima. Sudeluje na mnogim književnim večerima, prezentirajući svoje stvaralaštvo.
TUĐI MOSTOVI, MOJE TIŠINE je njena druga samostalna zbirka poezije, dok je u pripremi za štampu zbirka kratkih priča Gospodinu X, s ljubavlju.
