Inteligentna, razigranog duha i skromno negujući svoju privatnost spisateljica Tanja Taubner ostavlja za sobom zavidan trag na književnoj sceni, čvrsto braneći svoju nezavisnost. Svako ko prati njen rad doživljava je svojim uzorom, kako zbog njene svojstvenosti tako i zbog neiscrpnog talenta. S obzirom da je njena prva objavljena knjiga rezutat nagrade pod pokroviteljstvom Matice Srpske može se s punim pravom reći da svaki pisac na početku svog formiranja poželi hodati njenim stazama, barem na tren. Njen posao je lektura, redigovanje i pomoć u kreiranju teksta. O svemu tome i više, uz dubok naklon predstavljam vam Tanju Taubner.
Draga Tanja, imate zavidnu biografiju. Celim svojim postojanjem ste posvećeni onom što radite i u potpunosti ulažete sebe u svoja uverenja. Za početak nam recite nešto o sebi, o svom radu. Šta čini Tanju Taubner, od čega je zapravo satkana?
Postoji jedna stvar koja mi je poteža, a ona je svakome donekle teška, pričati o sebi.
Kada treba da kaže nešto o svom radu, postignućima, planovima… čovek odgovori na dva načina: iz sebe, a opet s druge strane iz jedne jasno određene distance, kako bi sebe predstavio što je objektivnije moguće, ukoliko to uopšte do kraja jeste moguće, i ukoliko to želi.
Neko sam ko sebe u realnim, da kažem građanskim okvirima, predstavlja u veoma kratkim crtama. Ono što ne govorim to je u kom sam znaku rođena, status veze, da li sam se vakcinisala, koliko godina imam, šta sam u podznaku i kakav je moj odnos prema Bogu, tačnije kakav je moj spiritualni život. Naravno da ga imam, i naravno da sve ovo može da se protumači nekom mojom sujetom, i naravno da sve ovo nisam morala da kažem. Ali sam rekla, naročito zbog ljudi koji stasavaju u nekim oblastima, da doznaju ili se prisete da imaju prava da nešto ne kažu, odnosno da shvate draž i frekvenciju nekih reči, poput Neću, Hoću, Ne, ili Da.
Neretko čujem da se ljudi teško odvaže hodati kroz život putem pisane reči. Nekoliko razloga je za to i uglavnom se mogu svesti, narodski rečeno, na “šta će tebi to”, “zašto bi bilo ko čitao kako se osećaš”, ili “to će te kočiti, držaće te u mestu… svi će znati kakve su ti misli” pa sve do ugrožavanja međuljuskih odnosa i statusa veze. Kako ste se Vi odlučili na takav korak? Molim Vas, recite nam nešto o svojim stvaralačkom duhu, o svojim počecima na kojima se zasniva Vaša individualnost?
Kako drugačije da se sačuvamo?
Ako nam je data ta privilegija i čast da smo neponovljivi na ovom svetu, i da niko nije kao Ti, ili kao Ja, onda nije dobro prema sebi sebe ograničavati na mišljenja drugih. Ograničavajući sebe ograničavamo svoju kreativnost, i svoju autentičnost. Ne znam tačno na kom mestu u Bibliji postoji onaj stih gde kaže: “I zvezda od zvezde se razlikuje na nebu.” Nema dve iste zvezde, i nema dve iste osobe. I to je bogatstvo sveta, i tu su naše lične šanse.
Imala sam nekako neku sreću, šta li, da sam veoma rano, još u srednjoj školi (završila sam XIII beogradsku gimnaziju) osvestila tu svoju različitost. Na primer uvek sam se isto, ali opet nekako malo drugačije oblačila, uvek sam imala potrebu da dodam nešto svoje, ili promenim, i to je prelazilo u neki moj stil koji je počeo da se preliva i na moje pisanje. Zapravo, tada i počinjem da pišem, to su bile pesme tada, i za zbirku koju sam nazvala Svileni svet dobila sam, kao gimnazijalka, prestižnu Oktobarsku nagradu grada Beograda.
Onda je došao fakultet, i onda je došlo čitanje, učenje o čitanju i proučavanje književnosti, i sve ono što se na Katedri ima. I bez obzira što su mi nemački romani, prevashodno dela Tomasa Mana, nekako bili fokus, Servantes pre njega svakako i cela ta priča oko Don Kihota, nihilizma, viteških romana i te čitave ne-realnosti, ja sam nastavila sa poezijom još neko vreme, dobila sam nagradu i izdavačka kuća Matica srpska iz Novog Sada je objavila moje pesme, a zbirka se zove “Mrak nad krevetom”.
Apropo date izjave, Vi ste nastavili svoje lično usavršavanje. Radio Beograd kao program umetnosti i kulture predstavlja sinonima za kvalitet kada je u pitanju književno stvaralaštvo. Naime, apsolutno svaki autor čije bi delo dospelo na programskoj šemi Radia Beograda osećao bi ogromnu čast i privilegiju jer je kvalitet stvaralaštva verifikovan i na taj način. Međutim, Vi ste otišli korak dalje, korak ispred svih. Imali ste priliku raditi za Radio Beograd. Na koji način je to iskustvo dalje uticalo na Vas kao književnicu?
Nakon fakulteta, došao je Radio Beograd gde sam naučila još jednu veoma važnu stvar, a vezana je za pisanje u prozi. Svi znamo da je u svetu medija sve okrenuto minutima i sekundama. Dobro poznata pitanja: ko, šta, gde, kako, zašto, sabiti u šest minuta, četiri minuta, dva, petnaest sekundi… jako mnogo stvari na jako malom prostoru. Ukoliko se uspe da se to postigne, da odgovori budu jasni i ukoliko se vešto dofiluju i stvari koje će dodatno pobuditi pažnju, a opet za tako kratko vreme, onda mogućnost raste da neki slušalac poseti tu neku izložbu, ode na to neko književno veče, ili neki događaj u gradu. Upravo ovo sabijanje u izveštavanju dok sam radila tamo, gradilo je u meni novu veštinu, pa sam se tako okrenula kratkoj priči.
Kratka priča je najsvedenija forma. Proza vam je kao slika levka. Najširi krug je roman, pripovetka je uža, novela još uža i kratka priča najuža. Stihovi koje sam pisala do tada počeli su da se pretaču u kratke priče. Kratka priča mi se sviđa jer ide in medias res, na suštinu suštine, ide na događaj, može da nema događaj, nema digresija, nema zaustavljanja radnje, nema velikih preispitivanja. Sve se zabija u jednu tačku iz koje dolazi čitalački doživljaj. Moja druga knjiga “Svetlo u prozoru”, koja je objavljena u izdavačkoj kući Joković 2001. godine, jeste zbirka kratkih priča u formi zagonetke.
Nastavila sam sa pričama i 2013. otvorila blog “Reči, zvuci, oblici” i neke od mojih najlepših priča jesu na linku:
https://bibliotekaxv.wordpress.com/
Ne pričam sve ovo da bih sad ovde dala neki nabeđeni portfolio. Svako ko želi da stekne neki utisak o meni može da ode na moj Instagram profil, @tanjataubner, i u istaknutim objavama pogleda neke sačuvane storije u “O meni”. Ili opet na moj LinkedIn profil. Više ovo govorim da bih nekako svoje znanje i iskustvo prenela, jer i sama od drugih učim.
Kroz razna upoznavanja sa drugim autorima, bilo da su pisci, pesnici, književnici poput Vas ili slikari, svako ima svoje gledište povodom stvaranja, odnosno objavljivanja svojih radova. Ograničavam se na književna dela pa ću reći da kod pozamašnog broja autora postoji uverenje o moranju objavljivanja knjiga na svakih dve godine kako bi njihova prisutnost u umetničkoj sferi bila validna. Kakav je Vaš stav povodom toga, kakvu bi ste smernicu dali svakom ko se odluči da putem pera ostvari sebe kao umetnika?
Ja nisam objavljivala knjigu za knjigom. Moje knjige su imale razmake jer sam u tim razmacima inkubirala iskustva, ideje, stvari, utiske, sazrevala, i upravo iz tog razloga, a bez obzira što sam po prirodi prilično samokritična, svaki put sam donosila, odnosno objavila nešto bolje od prethodnog. Osim toga, pisci greše kada žure da objave knjigu. Knjiga, odnosno rukopis, mora da odleži.
Zahvaljujem. Dalje, jasno ste sebi odredili cilj da svoje znanje podelite sa drugima. Svaka Vaša sugestija, govoriću i na osnovu ličnog iskustva, ulepšava stvaralaštvo na polju književnosti. Kroz Vaša učenja žargonski rečeno čitalaštvo jasno zna šta je pisac hteo da kaže. Vi ste omogućili lakši pristup sopstvenom akumuliranom znanju tako što ste se okrenuli aktuelnim društvenim mrežama koje nekako zauzimaju primat kada je objavljivanje u pitanju. Možete li nam kazati nešto više o tome?
Objavljujući i dalje na blogu, polako sam prešla na Instagram gde sam sada mnogo aktivnija. Na Instagramu objavljujem najkraće moguće prozne oblike, najkraće moguće, a zovem ih kratkim pričama. Reč je o formi za koju nemam termin, a suština jeste da to nisu pesme i da to nije poezija.
Postavljajući na Instagramu objave vezane ne samo za pomenute priče već i za one vezane za književnost i pisce, došla sam na ideju da napravim jedan online program koji se zove SVETSKA KNJIŽEVNOST U MALOM PRSTU, sužena varijanta celokupnog programa koji smo radili na fakultetu.
Sadržaj je obrađen kroz audio lekcije, a važne pisce i pojave sam obradila ponajviše kroz teme. Pokušala sam da sve što je važno za jedan dobar temelj, i više od temelja za poznavanje književnosti dam na jedan mnogo zanimljiv i inovativan način, a opet prateći hronološki red jer je to veoma važno.
Program sadrži pet modula, a nakon pređenih svih lekcija u okviru modula polaznik ima konsultaciju od dva sata sa mnom, online takođe. Polaznici dobijaju i PDF materijal sa objašnjenjima svih pojmova za koje sam smatrala da bi trebalo da budu navedeni, a navedeni su onim redom onako kako se spominju u lekcijama.
Tu je i PDF dokument koji sadrži određene šeme neophodne za celu priču.
Treći dokument je spisak svih referenci i literature koje sam koristila dok sam kreirala program Svetska književnost u malom prstu.
Polaznici kursa pored svega navedenog dobijaju i primerak knjige “Petlje”, a moji čitaoci, odnosno polaznici koji su kupili moju knjigu, imaće određene pogodnosti pri kupovini Programa.
Molim Vas, recite nam sve što možete u vezi sa pomenutim romanom “Petelje”, a da nam ne otkrivate previše. Sam naziv je vrlo originalan i budi interesovanje koje je nimalo suzdržano. Šta čitalaštvo može očekivati?
Roman “PETLJE”, koji sam više godina pisala odnosno sređivala i dorađivala, upravo zato sto sam želela da odagnam to stvaralačko slepilo i dobijem onu distancu o kojoj sam pričala. Pa sam, iako se i sama bavim poslovima redakture i lekture knjiga klijenata, iako i sama pomažem drugima da kreiraju svoju knjigu ili razviju svoje ideje kroz konsultacije koje nudim, svoju knjigu ipak dala lektoru jer znam da stvaralačka distanca nikada, ali nikada ne može biti potpuna. Nakon lekture “Petlje” su bile spremne za prelom, korice i štampu i 2019, uoči Sajma knjiga, u rukama sam imala onaj čuveni nulti primerak, a primerci romana bili su na štandu!
Svaki roman u književnosti u sebi nosi elemente nekoliko vrsta od kojih su neke ili neka dominirajuća. Moj roman je mešavina erotskog romana, društvenog romana, psihološkog romana, sa elementima posturbanističke proze. Radila sam ga u vidu tehnike montaže.
U romanu preovlađuju dijalozi, i onda kada želim da izvučem deo iz njega kako bih napravila negde objavu ili ako mi deo romana neko traži za istu, upravo zbog dijaloga mi je uvek teško da izvezem nešto što bi bilo, i zvučalo, kao celina. Razgovori među likovima su živi, brzi, iskreni, lucidni, i upravo kroz razgovore se otkriva i njihova psihologija, kao i važni momenti iz prošlosti.
Radnja romana se dešava od popodneva do zore, nepuni dan, nema glavnog lika, likova je sedam, svako od njih ima svoju rolu, svoju priču. Oni su povezani, oni su zapetljani, ali su zapetljani i u samima sebi. Oni su negde ostvareni u svojim poslovima, kako ko, u svojim ljubavima, retko ko, u svojim telesnim uživanjima, po neko, u svojim prijateljstvima, svako od njih. I upravo to će biti ključ, a taj ključ je morao biti neko ko je izvan njihovog kruga, ko će otključati njih i dati im šansu da se sagledaju do kraja, i raspetljaju. Zato sam roman tako i nazvala. PETLJE.
Poenta je razvezati unutrašnje petlje, a petlje su ona mesta koja čoveka muče, ili koja poriče, ili koja su neka životna tajna… bilo šta takvo, i dok se to ne razveže u nama, mi nemamo slobodu, pa nismo slobodni ni u odnosu na druge. Nismo do kraja, ma koliko bili bliski.
Na osnovu sinopsisa, sledeđe pitanje se samo nameće. Kako možemo doći do svog primerka romana “Petlje”?
Roman prodajem preko Instagrama, preko sajta korisnaknjiga.com ili preko izdavača, u knjižari Znak Sagite u Beogradu.
Ne preostaje mi ništa osim da izrazim veliku zahvalnost na Vašem izdvojenom vremenu i saradnji i moram priznati da sam uživao u svakom koraku napravljenom uz Vas. Imate li reći još nešto o sebi kako bi ste se približili svom čitalaštvu, a moram priznati i zadovoljili moju znatiželju?
Ovo bi otprilike bilo to nešto što sam imala da kažem o sebi. Kao gotovo svaka žena sa majušnom dozom sujete kažem da nikad ne “ispadnem” onako kako bih htela.
Jako volim biljke, one imaju određenu ulogu i u mom romanu, ali i u jednom od modula u okviru mog online programa, volim šume, potoke, tu vrstu mira, a sa druge strane volim ljude, da sam među ljudima, volim kada je dobra muzika, volim pokrete, volim da pišem o pokretima, volim kada ljudi vole svoje pokrete i kada uživaju u svojim telima. I smatram da ovo poslednje što sam rekla nije degutantno jer namera je čista.
Mislim da je svako oslobođenje, pa i oslobodjenje na tu temu, važno i bitno. I o ovakvom oslobođenju govori i moja knjiga. I još nešto, meni bitno za kraj: ma koliko da je ovo vreme nekome teško, nekome bremenito, ja verujem da je ono negde prosvetljujuće zato što gradi, bar je to moj doživljaj svega, nove prostore spajanja, povezivanja, razmena znanja…
Ja vidim šansu, upravo u ovom i ovakvom vremenu, da postanemo bolji ljudi. A nivo onog što je dobra i prava stvar zavisi od toga koliko je srca u nju uneto.
S poštovanjem
TANJA TAUBNER
Razgovor vodio: Miloš M. Simić
