Uđeš u autobus, ali ne onako bučno i nevaspitano kao što mi ulazimo, urlajući i potiskujući druge laktovima i ramenima, nego gospodski, neprimetno poput lupeža.
Pa pošto si ušao, registruješ se kao putnik (na onaj jezivo glup način kako je to već u našem gradu predviđeno), ako imaš sreće, sedneš, ako nemaš, onda se voziš stojećki, balansirajući na jednoj nozi kao roda.
I onda, pošto si za tih dvadesetak minuta vožnje zaradio nekoliko modrica i sit se naslušao psovki i velikih misli, siđeš, аli opet kao gospodin, ne onako kao što mi silazimo, urlajući i veslajući laktovima, pa odatle nastaviš pešice, ako uopšte znaš gde si pošao.
I sad da te nešto pitam, dobri čoveče. U stvari, bolje ništa da te ne pitam, bolje da saosećam s tobom. I ti i ja znamo zašto.
