Naučna fantastika je, poput svakog žanra, ponajčešće privlačila pažnju kada je bivala alegorija na savremeno doba. Štaviše, autori poput Hajnlejna, Dika i Hakslija su maltene čitave generacije novih mislilaca podstakli da razmišljaju kritički prema trenutnim društvenim poretcima, političkim stremljenjima, i neadekvatnim idejama (farbale se one progresivnim, konzervativnim, ili nečim trećim). Naravno, strip autori nisu daleko pobegli od svojih kolega spisatelja na tom frontu, i neretko bi dobijali kreativna dela koja se na ovaj ili onaj način sprdaju sa našom mukotrpnom sadašnjicom.
Dotično se desilo krajem osamdesetih i početkom devedesetih, taman u najavi ratnih dešavanja i raspada jedva funkcionalne države. U ono vreme još uvek mlad i perspektivan, srpski scenarista Slobodan Ivkov se bacio na pisanje nekolicine epizoda stripa smeštenih u daleku budućnost, gde se gro radnje odvija u svemiru a gde isti oni članovi radničke klase, koji na zemlji nose kombinezone i šlemove, sada rade u svemiru noseći skafandere i svemirsku opremu. Trebalo je tu da se nađe i neko ko bi nacrtao ove scenarističke igrarije, na šta se javio tada mladi i perspektivni hrvatski crtač Goran Parlov. Četiri priče su napisane i nacrtane, s imenima „Sretna nova 2084.“, „Muholovka“, „Svečano otvaranje“ i „Gore visoko, dole duboko“, u rasponu 1987-1989. godine, a objedinjeno objavljene u album s nazivom „2084“ 1991. godine (kako saznajem iz prve ruke, bez Ivkovljevog znanja), tik pred karambol koji je usledio.
Naravno, iz ovog uvoda biste mogli da pretpostavite par stvari. Prvo, pretpostavili biste da je datum odabran kao aluzija na Džordža Orvela i njegovo najpopularnije delo. Pretpostavili biste da će ovo biti poduža spika o ediciji „Comicon“ izdavačke kuće „Moria“, ista edicija koja je iznedrila časopise „Comicon“ i „Comicon Crni“ te reviju „100%“; a na to biste verovatno povezali i činjenicu da je isti izdavač, pored licencne objave američkih, britanskih, italijanskih, španskih i inih drugih stripova, gurao i domaće autore poput Danijela Žeželja („Ritam srca“) i Julesa Radilovića („Herlock Sholmes“). Pretpostavili biste pride i da će sami stripovi u sklopu albuma „2084“ pričati o raspadu Juge, a da su pride, paradoksalno, autori jedan Srbin i jedan Hrvat, a da je glavni i odgovorni urednik, izvesni Ivo Miličević, zapravo rođen u Bosni i da je štampa ovog stripa obavljena ni manje, ni više, nego u Banjaluci. A pretpostavićete i da je potražnja za ovim stripom prilično velika zarad njegovog rariteta i da se izdavači trenutno lome oko njegovog reprintovanja, sa bilo koje strane Save, Drave, Drine, Dunava, Velebita, Panonije, Zmijanja, Vrbasa, Liberlanda, itd.
Dozvolite mi da vas nerviram svim vašim greškama, onda.
Za početak, sama radnja stripa Jugoslaviju pominje samo i isključivo u jednom kontekstu. Štaviše, čitav album je izuzetno apolitičan sa te strane i više se drži nekih opštih predložaka. Širom stripa vidimo da Ivkov voli da predstavi radnju sa puno patosa, sa dosta intrigantnih i velikih ideja, ali da onda tik pred kraj nad patosom predvlada bathos. Drugim rečima, Ivkov pred sam kraj stripa (ne uvek, ali najčešće) uvede neki komični element koji celu radnju prevrne naglavačke. Nekad se to desi kada eksplozija pri svemirskom brodu za uzrok ima vatromet za proslavu nove godine i limenke piva brendirane na konto proslave iste. Nekad se to desi kad vrli i hrabri putnici pređu paralelne dimenzije ne bi li postali hrana bizarnim aždajicama. Nekad se najpametniji umovi zemlje reše na slanje čoveka kroz središte iste, što rezultira njegovim fliperovanjem uzduž i popreko geografske em širine, em dužine. A nekad (meni omiljeno, moram da dodam) se to desi kada vidimo ratna zbivanja između Jugoslovena i Sovjeta koja se završavaju postizanjem gola i proslavom fudbalskih fanova širom galaksije.
Naravno, ništa od ovoga ne bi funkcionisalo da Parlov nije bio taj koji je preuzeo dužnosti crtanja. Njegove linije su onda bile grublje i manje sigurne, što odlično doprinosi atmosferi jedne tragikomične budućnosti. Likovi su mu puni kinetike i ekspresije, a pozadine koristi štedljivo, puštajući belilo (ili crnilo) pozadine da doprinese atmosferi i pojača trenutak. Dizajni svemirskih brodova, skafandera, naprava i planeta su takođe na mestu, što pokazuje da je crtač uradio domaći, što bi se reklo, i propisno istražio potrebne elemente koji bi sačinjavali jednu kvalitetnu SF priču.
Dakle, gde ste još pogrešili? Pa, ne planiram da pominjem „Comicon“ još uvek. To zadovoljstvo ostavljam za neki drugi tekst. Ono što ću sigurno pomenuti jeste činjenica da su Miličić i Parlov, za razliku od Ivkova i Parlova, dugogodišnji saradnici i da je dotični crtač kod podjednako dotičnog izdavača bivstvovao više puta u štampi.
A kad smo već kod ovih vrlih mladih momaka, gde su oni sada? Pa, Miličić je uspešno rukovodio izdavačkom kućom „Print Media Productions“, koja je na Zapadu progurala reviju „STRIP Magazine“ (i da, pored svog UK izdanja publikovan je i u Bosni krajem 2000-ih). Parlov je uspeo da se probije u SAD-u, mahom radovima na superherojskim stripovima („Punisher“ i „Nick Fury“ mi padaju na pamet). Stil mu je znatno svedeniji od ovog u „2084“, ali svedeniji na profesionalan način, upravo onakav kakav je i dalje popularan u američkom superherojskom stripu. Ivkov je svojim tekstovima poodavno osvojio raznolike publikacije i postao eminentno ime srpske strip kritike. Dakle, mlađahni autori i urednici s kraja prethodnog veka su naveliko osvojili prvu i drugu polovinu trenutnog. Kudos.
Nisam završio s nerviranjem vas vrlih čitalaca. Bez obzira na kvalitet proze i crteža, „2084“ nije doživeo nikakvu reštampu. Jedna epizoda je naknadno objavljena u hrvatskoj „Strip Reviji Večernjeg Lista“ tamo 2010. godine i tu se to završilo. Narod izuzetno slabo traži ovaj strip, čemu svedoči i činjenica da se ne može naći ni ilegalno skeniran. Da, ljudi su spremni da nanovo skeniraju epizode Zagora, Teksa i Mister Noa preštampavane u jedno 7 edicija u bezmalo 3 ex-yu zemlje a „2084“ niko neće da skenira! Nekad je i ilegala teška, šta reći.
I šta ste uspeli da pretpostavite kako treba? Pa, potrefili ste Orvela. Čovek se čak i javlja u stripu, bukvalno na prvoj tabli prve epizode serijala. Nije sam, doduše. Na petoj tabli mu se pridružuje i Leon Trotski. A ako se ne varam (a dopuštam sebi da grešim), ni Haksli nije tu daleko od njih. No, odabir godine koja je jasna aluzija na Orvelovo delo nije slučajan; ovde je reč o višeslojnoj alegoriji koju ne želim da vam spojlujem, jerbo želim da potražite i pročitate ovaj strip. Štaviše, želim da ga toliko tražite da se rodi interes za njegov reprint, kao što je i red.
U principu, ne treba više ništa ovde dodati. „2084“ je jedan kvalitetan uradak autora s kraja prethodnog veka koji, bez obzira na opskurnost i neinteres publike, sadrži podjednako aktuelne teme i snažne poruke bez obzira na jaz od bezmalo 30 godina od publikacije istog do danas. I premda su autori danas neosporivo majstori svog zanata sa mnogo dužim stažom, ne treba zaboraviti rane dane, kada su sa manje iskustva ali više energije uspeli da publici dostave ovakav nebrušeni dijamant, oštar i snažan ali neizmerno lep.
