– Niti je svakom na isti način nešto čisto. Tvoje čisto meni je napravilo nered. Ništa više nije bilo na svom mestu niti više znam gde se šta nalazi, niti gde da to tražim. Moj nered tebi je napravio red. Nismo na isti način pospremali dušu. Ni ljubav.
Tražila sam srce. Ispod kreveta, ormara, tepiha. Tražila na svim onim mestima koja oku nisu bila vidljiva. Čistila čisto svaki dan ne bi li ga pronašla. Bezuspešno.
Onda sam se setila da je možda otišlo sa istresenim mrvama. Možda si ga stavio negde pod tanjir. Da, jesi. To je bilo onog momenta kada si rekao: Neka ja ću!- i pospremio sto. Po prvi i zadnji put.
Nije mi bilo čudno iako sam shvatala da ti u stvari ne voliš kada ti je sve na svom mestu. Da voliš da napraviš nered pa da stvar po stvar opet nanovo tražiš jer ti je monotono kada je sve čisto i uredno. Kada se tačno zna gde je čemu mesto.
Mora da je bilo tako.
A ako je bilo tako, onda srce nije preživelo sa tolike visine.
Ali…
Anđeo sa jednim krilom ipak može da leti. Umesto srca nešto drugo kuca ali kuca. I živi se.
Iako je nered, kad zažmurim, tačno znam gde se šta nalazilo. I čim sve ponovo pronađem, vratiću sve na svoje mesto.
A srce? Ovakva srca imaju pelcer kod svog Anđela čuvara.
Nikne novo kad mu slomiš ovo.
