Pre nešto više od tri godine, recenzirao sam strip album „Do pakla i nazad“ Marka Stojanovića i grupe autora. Tada sam pomenuo da je ovo možda najnekvalitetniji skoriji Stojanovićev uradak i ocenio ga sa 6 od 10. I ne, nisam promenio mišljenje. Naposletku, objektivne istine imaju takvu dezignaciju sa razlogom. Ali evo da citiram jedan pasus odatle, čisto zarad podsećanja:
Ovde ću namerno da preskočim redosled i da pomenem poslednju priču u albumu, „Milutinov dnevnik“. Naime, te dve priče [“Cokule i potkovice” i “Milutinov dnevnik” – prim. aut.] su najintimnije vezane od svih ostalih u albumu, s obzirom da prate iste likove od strane istog crtača.Milutin i njegov konj Šarac se, ne njihovom voljom, provlače kroz rat zajedno, kroz crno i crnje, kroz jad i bedu, sve dok ne dođu do milosrdnog kraja…koji opet odbija da bude milosrdan. Nije ni čudo što je ovu priču upravo Rajački radio. Ne samo da ju je razneo crtački, kao što je i red, već je svojom voljom i dodao nekoliko strana iz onoga što je trebalo da bude Milutinov dnevnik u slikama. Stojanović je na date crteže dodao monolog i tako spontano dobio još jednu priču. „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ su dokaz da Stojanović u sebi još uvek ima iskru razigranog i entuzijastičnog novajlije koji kao da ima samo dobre ideje u glavi. One su razlog zašto treba kupiti makar i prosečno štivo poput „Do pakla i nazad“, jer se nikada ne zna kakvi se dragulji u istom kriju.
A evo da citiram i Vladimira Miloševića, iz prikaza ovog albuma naslovljenog „Ep o ponosu i patnji“ objavljenog u niškom časopisu „Pressing“:
[…] Uz pomoć Cokule i potkovice, pregazićete put od Srbije do Krfa, i vratiti se nazad. Slomićete se, kada nakon konačne pobede, prepoznate korene svih naših budućih poraza u šapatu preživelog vojnika – Eh, da sam mrtav. I sve ćete to naći ovde, ovde i u Milutinovom dnevniku.
Ni Strip Blog se nije suzdržavao da o ovom segmentu odvoji par reči:
Deset priča, mnogo sudbina i jedan prijatelj. To je onaj najjači momenat s kojim se susrećemo u crtežima Dragana Stokića Rajačkog epizode “Cokule i potkovice”. Sve je prošao sa svojim prijateljem i svuda ga je verno služio, na kraju, kada je u svojoj pobedi, taj heroj sa Kajmakčalana i Solunskog fronta na kraju ostao poražen, tu je bio njegov verni prijatelj, koji ga je izvukao iz nevolje.
Naravno, Ilija Bakić nije mogao da preskoči da dostavi par crtica o Milutinu i Šarcu, onako kako samo on zna da ih dostavi:
[…] „Cokule i potkovice“ i „Milutinov dnevnik“ (crtež Dragan Stokić Rajački) prate dobrovoljca Milutina i njegovog konja Šaru kroz opasnosti, muke i iskušenja u bojevima, albanskoj golgoti i vraćanju kući izgladneloj, iznemogloj porodici. Ima u svoj toj patnji i čistog humora i gorke mudrosti ali i spoznaje sopstvene sudbine (koja nema miljenika). Milutin je nevoljni ratnik, prostodušni paćenik, pobednik koga čekaju nove, jednako teške odluke kad se vrati na kućni prag.
Dakle, dotična gospoda i ja barem oko nečega možemo da se složimo – Milutin i konjček mu su neopisivo snažan utisak ostavili na nas. Naravno, taj utisak ne može ni da se poredi sa onim kreativnim zanosom u koji se Dragan Stokić Rajački upleo kad se prvi put upoznao intimno sa ovim ruralnim vojnikom dok mu je Marko pokazivao prvobitne crtice scenarija za ovaj projekat. Do te mere se upleo, moram naglasiti, da je i preko Markovih očekivanja rešio da nastavi priču. Odnosno, ne. Ne da je nastavi, ispravljam se. Da je dopuni.
Godine 2021., Udruženje ljubitelja stripa i pisane reči „Nikola Mitrović Kokan“ izbacilo je nastavak stripa „Do pakla i nazad“ sa podnaslovom „Zapis“. Naravno, teško je ovo delo nazvati stripom ili strip albumom, pošto od 68 stranica (ne računajući korice, unutarnje koliko i spoljne), samo 20 su zapravo strip table. To je manje od trećine celog albuma. Naravno, s obzirom na prethodno delo koje je ovom služilo kao osnovica, kao i na činjenicu da su oba noseća autora „Zapisa“ očito prvo i prevashodno strip autori, ovo delo i dalje možemo nazvati stripom, da ne bismo komplikovali stvari.
E sad, o čemu se radi u „Zapisu“? Pa, ovo je otprilike nešto uvećani koncept „Cokula i potkovica“ i „Milutinovog dnevnika“, sa par dodatih likova i nešto dubljom karakterizacijom…kako se gde uzme. O tom potom. Najveća novina po pitanju same priče Milutina u Prvom svetskom ratu jeste prisustvo Đaka, mladog vojnika sa naočarima koji je em učenjak, em spreman da Milutina nauči da čita i piše. On je ujedno i korisna alatljika za uvođenje koncepta pripovedanja putem dnevnika, jer objašnjava kako neko sa Milutinovom pozadinom uopšte i ima dnevnik i zna čemu služi. Dakle, umešnost Stojanovića kao scenariste se i ovde pokazala – dopunio je kvalitetnu sastraničnu priču na prirodan i neusiljen način.
Impresivno je to što je, ako je verovati Stojanoviću na reč, upravo Rajački urgirao da se ovaj projekat nastavi, s obzirom da je nastavio non-stop da crta Milutina i Šarca. Ovo smatram uverljivim jer se jedna ilustracija Milutina našla i u jednoj od mojih svezaka sa crtežima raznih strip autora, a tog Milutina je tu Rajački crtao mnogo pre nego što su „Do pakla i nazad“ videli svetlo dana. Dakle, klica za nastavak se poodavno rodila, a Stojanović nije hteo a da je ne iskoristi kako treba. Naposletku, ova dva autora se znaju jako dugo, poštuju malo kraće, a sarađuju i dan-danas. No, nisam pomenuo šta je tačno impresivno kod rada Rajačkog. Pa, izuzećemo za početak stripove koji se ovde pojavljuju – ima ih tri (jedan je reprintovan iz prethodnog albuma) i sva tri su otprilike standardno što se može očekivati i od Stojanovića i od Rajačkog. Ali tu su onda same ilustracije, „autentične“ iz Milutinovog dnevnika. Ranije ih je bilo tek nekoliko, a u ovom albumu? Brojao sam – sa sve naslovnicama i propratnim sitnim crtežima, Rajački je uradio ukupno 66 ilustracija na temu Milutina i Šarca! Lepo ste čuli – 66. Da je uradio i petnaestak, već bi prešlo granicu nekoga ko jako voli likove koje je njegov scenarista saradnik kreirao. Ovo govori o nečemu dubljem.
„Zapis“ je prošao kod publike sa znatno manje fanfarea od prvog albuma. Po pitanju kritike, zvučna imena srpskog stripa (i zasluženo zvučna, a bogami i ona druga) su isto pohvalila ovo delo, ali ni blizu onoliko koliko je originalan abum „Do pakla i nazad“ dobio. Po nikada skromnom mišljenju potpisnika ovih redova, ovaj uradak je po kvalitetu bolji od prethodnog. Razlog za to je jednostavan – priča je rođena spontano, nenametnuto, neusiljeno, onako kako i treba da se rodi između dva saradnika, i od prve do poslednje korice može da se kaže da nema ni trunku stresa i izveštačenosti. Ne pokušava nikome ništa da dokaže, ne pokušava da nametne svoje mišljenje i viđenje čitaocu. Ne, ovo je prosto priča o vojniku i konju, prati ga od prvog koraka u ratu do poslednjeg kasa u miru. I kao takva prosto vredi da se pročita.
Naravno, ni ona nije savršena. Milutin je, uz svu ovu dopunu, dobio i jednu falinku kakvu ne mogu da preskočim kod modernih priča. Naime, postao je previše „dobar“, u nedostatku bolje reči. Svaka priča u kojoj ga viđamo je neka gde on nadmudruje nekog na položaju vlasti ili poklapa verbalno nekog lika koji priča iole urbanije od njega. Lepo je videti da neki čova sa sela dobije trenutak da zasija protiv nekog ko ga objektivno gleda sa visine, ali ne treba preterati u glorifikaciji. Svi ti trenuci gde Milutin nesuptilno „po seljački“ daje komentare na različite događaje (poseta Beogradu, na primer, ili razgovor sa Đakom o pismenosti, ili gde pijan odgovara nadređenom oficiru, ili gde se smeje ljudima koji padaju sa Šarca dok pokušavaju da ga jašu, itd.) me je podsetilo na milijardu domaćih viceva gde ubogi Srbin zajebe prepredene Zapadnjake ili uštogljene velikograđane. U prevodu, dosadno je i ne preterano imaginativno. Ovaj dopunjeni Milutin kao da nema mane, kao da ne može da pogreši ili da zezne nešto. Čak i kada ga vidimo u trenucima slabosti (tipa, kada je pijan ili kada se krije od metaka) opet je to okrenuto na to da se od njega gradi heroj pre nego čovek od krvi i mesa. Ovo je možda i najveći minus celog „Zapisa“, i ukoliko Rajački planira da nacrta, kojim slučajem, još 66 ilustracija, voleo bih da vidim i Milutinove trenutke slabosti. Naposletku, to je ono što čini priče kvalitetnim.
Kad se sve sabere i oduzme, „Zapis“ je i dalje dobrodošlo delo na svakoj polici. Ljudska drama je oduvek recept za dobre ideje, a kada to odradi tandem koji zna šta hoće, to teško da može da omane mnogo. Ono jes, više je autora prisutno u ovom albumu od pomenute dvojice, ali nemojte se zavaravati – „Zapis“ je od prve do poslednje povučene crtice delo Stojanovića i Rajačkog, zajednički plod rođen iz njihove kreativne materice, i kao takav predstavlja neosporiv dokaz da autorska sinergija kao koncept i dalje dobrano živi i šljaka.
