Dao je reč da će dati intervju novinaru „Oslobođenja“. Ta reč ga je koštala života.
Čuveni Žućko je nastradao u saobraćajnoj nesreći, vraćajući se automobilom za Beograd posle utakmice reprezentacije Jugoslavije i selekcije Bosne i Hercegovine. Taj meč odigran je u Sarajevu 1. juna, a Korać je povratak iz prestonice BiH odložio za naredni dan.
Razlog je bilo obećanje koje je Žućko dao novinaru „Oslobođenja“ da će mu dati intervju. Odmah nakon razgovora krenuo je za Beograd. Želeo da što pre stigne kako bi u Ateljeu 212 gledao predstavu „Kosa“.
Na 12 kilometara od Sarajeva izgubio je kontrolu nad vozilom i poginuo na licu mesta.
Tog nesrećnog 2. juna veliki Radivoj Korać otišao je na nebeski teren. To je bio događaj koji je duboko potresao ceo prostor bivše Jugoslavije.
Na zahtev tadašnjeg predsednika Jugoslavije Josipa Broza Tita, kovčeg sa posmrtnim ostacima bio je prekriven olimpijskom, a ne državnom zastavom.
Tito je to obrazložio rečima:
– On je bio veći od zemlje koju je predstavljao. Pripadao je celom svetu! – rekao je tada Tito i time još jednom pokazao veličinu košarkaške legende.
Po njemu će jedno evropsko takmičenje godinama nositi ime, a danas Kup naše zemlje nosi ime upravo „Radivoj Korać“, dok je trofej čuvena „Žućkova levica“.
Korać je rođen u Somboru 5. novembra 1938. godine. Majka Zagorka bila je iz stare somborske građanske porodice, dok je otac Bogdan bio poreklom iz Like, iz jedne svešteničke porodice. Brat Đorđe rodio se 1940. godine u Somboru.
Porodica se nakon rata seli u Beograd, međutim, ubrzo po dolasku u prestonicu Koraćev otac je osuđen na dve godine robije na Golom otoku. Mama Zaga je čvrsto držala porodicu u tom periodu. Radivoj je uspešno završio osnovnu školu, zatim „Drugu beogradsku gimnaziju“. Bio je odličan đak, nakon gimnazije je odlučio da upiše Elektrotehnički fakultet, bio je jako zainteresovan za fiziku i matematiku. Međutim, zbog velikih obaveza u košarci nije uspeo da diplomira, iako mu je to bila velika želja.
Korać je sa 16 godina počeo da igra za BSK (kasnije OKK Beograd) kod trenera Borislava Stankovića. Njegov asistent Dragan Glišić Gliša rekao je da je Korać najpre bio stidljiv i povučen do momenta dok nije uzeo loptu. Kad je počeo da šutira iz raznih pozicija bilo je jasno da je reč o budućem košarkašu. Bilo je dovoljno naučiti ga da kako se vodi lopta, jer je šuterske sposobnosti imao urođene.
Korać je u prvoj ligi debitovao sa 19 godina i sedam puta u nizu bio je najbolji strelac šampionata! Niko ni pre ni posle njega u istoriji košarke na ovim prostorima nije uspeo da ostvari to!
Sa svojim OKK Beogradom osvojio je četiri prvenstva Jugoslavije (1958, 1960, 1963, 1964). U deset sezona, za beogradski tim je odigrao 169 utakmica postigavši fascinantnih 5773 poena (34 po meču).
Za jugoslovenski nacionalni tim je debitovao 1958. Za reprezentaciju Jugoslavije je igrao na četiri Evropska prvenstva i na tri je bio prvi strelac (Beograd 1961.-216, Vroclav 1963.-239, Moskva 1965.-195). Sa reprezentacijom je osvojio dve srebrne medalje na Evropskim prvenstvima (1961, 1965), dve na Svetskim prvenstvima (1963, 1967) i Olimpijskim igrama 1968., kao i bronzanu medalju na Evropskom prvenstvu 1963. Odigrao je ukupno 157 međunarodnih utakmica i postigao 3153 poena, za tadašnje standarde imao je visok prosek od 20,1 poen po utakmici.
U košarkaškoj istoriji je zlatnim slovima ispisan datum 14. januar 1965. godine! Korać je u Hali 3 Beogradskog sajma, na meču Kupa šampiona protiv švedskog Alvika postigao 99 POENA! Samo jedan koš nedostajao je Žućku da nadmaši rekord Vilta Čemberlena koji je na jednoj NBA utakmici ubacio 100. OKK Beograd je pobedio sa 155:57. U dve utakmice Korać je Šveđanima ubacio 170 poena.
Karijeru je nastavio u Belgiji, bio je prvi strelac Standarda iz Liježa u sezoni 1967/68 kada je ovaj tim osvojio titulu u Belgiji. Jednom prilikom gostovao je u popularnom TV šou i voditeljka ga je pitala koliko bacanja može da ubaci iz 100 pokušaja, odgovorio je između 70 i 80. U tom momentu zavesa se pomerila, a iza nje je stajao koš. Korać je prihvatio izazov, uzeo loptu i ubacio svih 100 bacanja!
Bio je poznat po načinu na koji je izvodio „penale“. Radio je to sa dve ruke, loptu je držao tik iznad poda i izbacivao ju je odozdo. Već naredne sezone preselio se u Italiju. Igrajući za Petrarku iz Padove bio je najbolji strelac italijanskog prvenstva, sa 592 poena na 22 utakmice.
Korać je imao neverovatnu ponudu da pređe u Crvenu zvezdu. Legendarni Aleksandar Saša Gec mu je nudio dvosoban stan i FIAT 1300 da obuče crveno-beli dres, ali skromni Žućko je odbio. „Hvala ti, Saša, ali mene to stvarno ne interesuje“.
Žučko je bio prvi evropski košarkaš koji je pozvan da igra za čuvene Harlemovce (Harlem Globetrotters).
U Beogradu, ugao Knez Mihailove i Obilićevog venca je Ćošak Radivoja Koraća – nekada mesto sastanka Koraća sa svim poznanicima i prijateljima. Korać je doneo prvu ploču „Bitlsa“ u Beograd. Za „Bitlse“ je u direktnom javljanju iz Londona rekao: „Ljudi, ovde sviraju neki Bitlsi. Mnogo su dobri! Zapaliće svet!“
Obožavao je književnost, pozorište, slikarstvo… Korać je bio čest gost Narodnog pozorišta. Divio se Crnjanskom, Lubardi, Konjoviću, Andriću. Sa nobelovcem Andrićem je često pričao o književnosti.
Radivoje Korać je ujedno bio i prvi sportista koji je sahranjen u Aleji velikana u Beogradu.
Izvor: blic.rs
