Uki je dobar dečak i ima lepo ponašanje.
Jednom je došao kod babe, igrali su se malo, a onda je počeo loše da se ponaša: da udara i ruši stvari oko sebe.
Baba je vikala:
– Uki, smiri se. To nije lepo ponašanje.
Ali sve uzalud. Uki, nije slušao šta mu baba priča, nego je nastavio još više da viče i ruši stvari.
Baba je zastala: pre nego se naljuti, mora da razmisli šta da uradi. Vika nikad ne pomaže. Ono što rade odrasli, to uče i decu. Kad vičemo na decu, učimo ih da i oni viču.
Odrasli više znaju od dece i treba to i da pokažu. Moraju da smisle kako da nadmudre decu; kako da im doskoče i pažnju preusmere na nešto drugo.
Baba se okrenula od Ukija na drugu stranu i počela glasno da pričasa nekim zamišljenim ljudima:
– Ljudi, šta se ovo desilo? Ko je ovaj dečak? Ovo nije moj Uki. Koga ste mi doveli? Ovo mora da je neki tuđi dečak sa lošim ponašanjem. Odvedite ovog dečaka i vratite mi moga Ukija. Ja sam vrlo tužna bez mog Ukija.
Kad je to čuo, Uki je isto stao. Bilo mu je zanimljivo to što baba priča.
– Gde je moj Uki? – baba je ponavljala.
– Evo ga – povikao je Uki i zagrlio babu.
– O vratio se moj dragi dečak. O kako sam opet srećna. – i baba je zagrlila Ukija, a onda su nastavili da se igraju.
Tako je bilo svaki put kad bi Uki iznenada dobio loše ponašanje: baba je zvala neke ljude da joj vrate njenog Ukija sa dobrim ponašanjem.
Uki bi sebrzo smirivao i rekao:
– Vratio sam se.
Jednog dana, baba je opet pitala:
– Gde je moj Uki? Ovo nije moj Uki.
Uki je mirno prišao babi i odgovorio:
– Ovo je isto Uki. Samo sam se PROMENIO.
Baba se vrlo iznenadila.
Neke stvari znamo, ali eto zaboravljamo.
– Uki ti si potpuno u pravu. Hvala što si me podsetio da se svi menjamo. Ako se menjamo, hajde da se menjamo na bolje.
Naravno, i ovoga puta brzo su rešili problem: nikad uz svađu, uvek uz dogovor.
MENJA SE DETE, DRVO I CVET,
MENJA SE MENJA ČITAV SVET.
ISTINA JE STARA,
PROMENA JE STALNA
ZATO BUDI DOBRE VOLJE
PROMENI SE NA BOLJE.