Priča o njemu me neodoljivo podseća na priču o jednom engleskom fudbaleru koji je na svom debiju postigao tri gola – ili kao se to fudbalskim žargonom popularno kaže „het-trik“. Kada su nakon utakmice pitali „heroja tadašnjeg dana“ da prokomentariše svoj veliki poduhvat, on je mirno izgovorio: „Ovo je bilo samo 90 minuta lepe igre. Ipak, iza ovoga stoji čitav život spremanja – baš za ovakve trenutke – i baš za ovakve momente.“ Valjda je tako – i valjda to tako treba.
Slično je i sa junakom naše priče, junakom ovog intervjua. On je, slobodno se može reći, u književnom smislu postigao „het-trik“. Prvi gol u vidu sjajnog romana. Drugi gol – renomirana izdavačka kuća. I treći gol, bez koga se ne može, koji objedinjuje čitavu stvar – sjajna reakcija publike.
Aleksandar Saša Gajić, doktor pravnih i političkih nauka, naučni savetnik na institutu za evropske studije; autor više desetina naučnih dela, monografija i knjiga sa društveno-političkom tematikom. Novosađanin koji je u izdanju „Lagune“ pre par meseci objavio svoj prvi roman „Kremanska straža“.
Roman, žanrovski triler, pun misterije, mistike, ali i nespornih istorijskih činjenica. Roman o važnim trenucima; roman koji pominje neke važne ličnosti iz bliske prošlosti – i pre svega: roman o običnim ljudima koji postaju veći od vremena i trenutka u kojem se nalaze. Saša Gajić u ekskluzivnom razgovoru za „Čudo“.
– Aleksandre, „Kremanska straža“ se nalazi u jeku svoje promocije i prodaje. Reakcije čitalačke publike su vrlo pozitivne, a koliko je meni poznato, roman je blizu svog drugog izdanja. Kakvi su Vaši utisci sada, par meseci nakon objavljivanja romana?
Gajić: Utisci su veoma povoljni. Javljaju mi se poznanici koji su nabavili roman, ljudi mi prilaze, stiže i po koje pismo čitalaca ili komentar, objavljeno je više prikaza i svi su, bar do sada, bili vrlo pozitivni. U „Laguni“ smatraju da je, za roman jednog literarnog debitanta, postignut odličan rezultat što se tiče prodaje u prvom tromesečju. Ako se u drugom tromesečju nastavi dosadašnja tendencija, do kraja zime početni tiraž biće rasprodat tako da će se ići na štampanje drugog izdanja.
– Kakav je plan daljih aktivnosti vezanih za „Kremansku stražu“, recimo: buduće promocije, druženje sa publikom?
Gajić: Osnovna zamisao je, dok je pandemija u ovom talasu na svom vrhuncu, da se usredsredim na promovisanje u pisanim i elektronskim medijima kako bih što više ljudi zainteresovao za „Kremansku stražu“. Sa početkom proleća planirane su promocije u Beogradu i Novom Sadu, a zatim ćemo odlučiti (u zavisnosti od epidemioloških prilika) i o promocijama u drugim gradovima. Neke gradove kao što su Niš, Subotica, Smederevo, Zrenjanin, Čačak ili Užice nisam prilično dugo obišao i veoma bi mi bilo drago da ih posetim ovim povodom. Naravno, i mnoge druge.
– U jednom intervjuu ste istakli: da se roman, uslovno, pisao lako, gotovo sam od sebe, ali da je njemu prethodilo višedecenijsko učenje i sazrevanje. Da li možemo reći, da je Vaš prvi roman sačekao, Aleksandra Gajića u formi ljudski, intelektualno ali i književno, potpuno izgrađene osobe?
Gajić: Roman je napisan „lako“ zato što inače (tako mi bar drugi kažu) tako pišem, a godine, tačnije sada već decenije naučnog rada dale su mi na rutini, čak i brzini. Paralelno se kroz život odvijalo i sazrevanje kroz razne životne situacije i iskušenja. Preispitujući sebe u svim ovim (ne)prilikama, uvek sam gledao, šta god da sam pisao, da li sam dovoljno smiren i siguran, da li sam u stanju da se da se bavim određenom temom ili zadatkom. Ako bih primetio u sebi neko kolebanje ili nemir, pa i uzbuđenost – često sam odlagao taj posao sa strane, naravno ako je to bilo samo do mene. Isto tako, svesno sam ostavljao po strani pisanje o stvarima oko kojih sam prepoznavao žestok poriv da ih se latim, duboku ličnu zainteresovanost i „potrebu“ da ih obrađujem, rešavam. Nekako bih uvek prvo malo ostavio da se stvari slegnu, da mi postanu malo manje važne, bacio sam se na druge „nebitnije“ teme i – tek kada bih prepoznao u sebi da mogu sa mirom da ih radim – vraćao se njima. Tako je bilo i sa mojim porivom da se vratim mladalačkim pokušajima da pišem romane.
Posebno sam se libio da se bavim dubinskim, duhovnim temama jer sam se smatrao nedostojnim i nezrelim. Sve dok nisam postao roditelj i glava porodice koji brigu o drugima stavlja ispred svojih interesovanja, govorio sam sebi: „Prvo se dokaži u stvarnom životu, jer bez toga je smešno da se baviš ozbiljnim i dubokim temama!“ Zato sam se, dugo vremena, isključivo bavio društvom, političkim temama, studijama kulture – svemu onome što sam smatrao sekundarnim, izvedenim, ali sam pri tome uvek težio da zauzmem jednu zdravu duhovnu perspektivu njihovog proučavanja. Ni sada ne mislim da sam dovoljno zreo i odgovoran da se bavim onim najdubljim i najvažnijim stvarima. A da li ću i kada – sam Bog zna.
U prethodnim razgovorima ukazao sam da sam moje osnovne stavove i viđenja uobličio sada već prilično davno, u mladalačkom uzrastu, tokom devedesetih godina, i da sam posle samo brusio i nadograđivao stanovišta koja sam zauzeo. Da li je nadogradnja i iznijaniranje pouzdan znak zrelosti – zaista ne bih mogao da kažem. Mislim da se čovek uvek razvija, sazreva i da tom procesu nema kraja ni u ovom ni u potonjem životu. Smatram da je izgrađivanje ličnosti još uvek u toku, ali da je, što se mene lično tiče, davno udaren temelj i pravac te izgradnje. Takođe, ubeđen sam da su teškoće i iskušenja ona kroz koje se, prolazeći, izgrađujemo i pokazujemo kakvi smo – a mene život nije nimalo štedeo, naprotiv: dobijao sam udarce sa svih strana i pretrpeo mnogo toga, ali nisam nikada odustajao i predavao se, već pokušavao da shvatim gde je (u delu koji se mene tiče) trebalo da postupim drugačije i bolje, da uvidim svoje zablude i zastranjenja, promenim u sebi i odbacim sve što vodi na stranputicu, pa da, uzdajući se u Boga i bližnje, nastavim dalje, napred. I tako sam stigao ovde gde sam.
– Koliko Vam je za pisanje romana pomoglo do sada stečeno iskustvo na polju pisanja što brojnih naučnih radova, što monografija – odnosno raznih oblika štiva koja se bave međunarodnim odnosima i društvom? Vi ste debitovali kao romanopisac, ali ste se u nekim drugim oblastima već pokazali kao „vično pero“.
Gajić: Svakako da je ranije iskustvo bilo od značajne pomoći. I pre nego što sam uplovio u „stroge naučne vode“, dosta sam pisao. Već u ranim tinejdžerskim danima pisao sam za muzičke fanzine, posle sam pisao stihove za muziku koju sam pravio, bavio sam se novinarstvom kao student, objavljivao sam eseje… Kasnije, u jednom periodu na samom početku ovog veka, nakon što sam ostao bez posla u struci, ponovo sam počeo da pišem kao saradnik novina i sajtova: zabavne tekstove i biografije, analize i prikaze, a zatim su počeli da me kontaktiraju mediji kao analitičara, pre svega spoljne politike… To je bio svojevrsni most ka naučnom radu, koji je, opet, bio most da se vratim počecima – literarnom izražavanju.
Sada pokušavam da održim postignuti tempo produkcije pisanja na dva paralelna koloseka – naučnom radu i romanopisanju. A javlja mi se, sve jače, poriv za drugim vidovima izražavanja iz „ranih dana“ – pisanje pesama i komponovanje muzike.
– Pitanja koje se prosto nameću sama od sebe: Zašto Kremansko proročanstvo kao takvo? Kada ste došli na ideju da mit i istina o Tarabićima budu lajtmotiv Vašeg romana – ali i da sve to bude stavljeno u kontekst velikih političkih promena s početka 21. veka?
Gajić: Početna ideja za roman pala mi je na pamet još 2001. godine (dakle, dve decenije pre objavljivanja romana) baš tokom boravka u Kremnama. Kako mi je ideja došla nakon velikih promena iz prethodne godine – logično mi je bilo da i roman bude vremenski smešten u ovo razdoblje. Još u detinjstvu sam slušao razgovore između mog oca, dede i strica o Tarabićima i sve to me je veoma zaintrigiralo. Inače, od najranijih dana imao sam duboka interesovanja za natprirodno i mistično; uvek sam imao u sebi jak religiozan impuls, ma koliko je on u prvo vreme bio pogrešno usmeren. Boravak na Tari mi je osvežio interesovanja za Tarabiće, ali se tada nisam smatrao sposobnim da napišem roman za koji sam, tamo i tada, dobio osnovnu ideju. Ipak, tokom narednih godina ne samo da nisam zaboravio na lajtmotiv priče koja mi je pala na pamet, već sam je u glavi razrađivao i čitao sve što mi je došlo do ruke vezano za ovu temu. Kada sam, napokon, odlučio da sednem i napišem roman koga sam dugo odlagao – shvatio sam da je ova tema potpuno neiskorišćena a krajnje zahvalna za žanrovski roman, te – kada se toga već niko ranije nije dosetio, moraću to ja da učinim.
A zašto baš Kremansko proročanstvo? Ono je naše najpoznatije proročanstvo, istovremeno deo folklora i političke istorije, čak i opšte kulture. U literarnom pogledu, ono mi je bilo interesantno jer, kroz bavljenje njime, dotičemo mnoge važne teme – pitanja odnosa slobode i sudbine, vere i skepse, dara i manipulacije ljudskom težnjom ka onostranom i nepoznatom, kao i odnosom vlasti i natprirodnog, a sve to poniranjem u narod i njegove običaje. Kako se sa gotovo svim ovim pitanjima rvem čitav život – shvatio sam da sam barem delimično „kvalifikovan“ za ovu temu, zasukao rukave i latio se posla.
– Pomenuo sam „mit i istinu“ o Tarabićima… Gde su danas Tarabići, na nivou istorijografija i javnog diskursa, više u mitu ili u istini? Odnosno: koliko je Vama bilo teško da u prikupljanju građe za roman razaznate ta dva?
Gajić: Kao naučnik, već sam rekao, uzeo sam da detaljno pročitam sve što sam mogao da nađem vezano za Kremansko proročanstvo i Tarabiće. Ipak, moram da priznam, sve pročitano imalo je veoma mali ili, čak, nikakav uticaj na moje ranije viđenje ove teme, o sadržini fabule romana da ne pričam. Svestan da u javnosti postoje čak nekoliko različitih narativa, tj. viđenja Kremanskog proročanstva i odnosa ka njemu, a kao nekom ko ima iskustva u analizi, tj. tumačenju nije mi predstaljalo problem da se kritički odnosim ka svim postojećim pristupima i uvidim njihove jednostranosti i manjkavosti. Na kraju sam se vratio stanovištu koje sam imao i na početku, zadržavajući ga za sebe. U priču sam utkao sve postojeće pristupe već u skladu sa karakterima likova koji ih zastupaju, ne izjašnjavajući se i ne ocenjujući ih kao „sveznajući narator“. Mislio sam da je ovakav pristup ispravan, i sada mislim isto. Mnogima koji su pročitali roman se to takođe svidelo.
– Da se nadovežem na prethodno pitanje… Negde preovlađujući stav je da ste Vi u romanu koji spaja dve atraktivne ali i škakljive teme, uradili majstorski posao, između ostalog, baš i zbog toga što niste ostavili prostor za špekulisanje sa građom romana… Roman nije ispolitizovana priča; fabula napominje, ali i pravi distancu od raznih teorija zavere, pride pružajući mnoge nesporne istine… Naravno, sve navedeno u okviru vrlo uzbudljive i dinamične radnje jednog trilera. Da li je ovo, zapravo najveći uspeh romana, ili bar jedan od njegovih uspeha i visokih dometa?
Gajić: Ni kada sam počinjao da ga pišem, a ni kasnije, nisam sebi postavljao visoke umetničke zahteve niti sam se upuštao u bilo kakvo (pr)ocenjivanje dometa romana. To i nije moj posao. Jednostavno, hteo sam da ispričam priču koju sam imao, kako znam i umem – i to sam uradio. Tačno je da sam želeo da izbegnem politizaciju koja je „pretila“ sa boka fabuli romana upravo zbog smeštanja priče u dati istorijski i politički kontekst, ali nisam ni želeo da bežim od stvarnog konteksta u umetničarenje i stilsko poigravanje kako bi sebi ili čitaocu dokazao da mogu da pišem nešto što ima „književnu vrednost“. Trudio sam se da pišem što jednostavnije, da priča bude pristupačna i da na zadovoljavajući način odražava ono što sam hteo njom (i kroz nju) da kažem. Sve distance koje prepoznajete nastale su spontano, na osnovu unutrašnjeg osećaja koji me je vodio tokom pisanja romana. A ako sam uz put dotakao neke istine – do njih sam došao vođen tim istim unutrašnjim osećajem, težeći da ispričam priču…
– Vi u romanu pominjete neke ličnosti iz „taze pečene“ istorije. Da li ste imali određeni strah od reakcija?
Gajić: Ne, taman posla! Kao prvo – zato što su te istorijske ličnosti sasvim sporedne u romanu. Kao drugo – nisu me uopšte zanimale reakcije ljudi povodom spominjanja ovih ličnosti, već samo reakcije ljudi povodom romana gledanog u celini.
– Nije tajna da spremate i nastavak „Kremanske straže“, pod radnim imenom „Ključ prevrata“?
Gajić: Tačno tako. Polako se približavam završetku „prve ruke“ pisanja, nakon čega ide sređivanje teksta. I nastavak, budući da se neposredno nastavlja na dešavanja u „Kremanskoj straži“ i pokriva period od polovine septembra do sedmog oktobra 2000. godine, stajao je pred istim „problemom“ stavljanja priče u kontekst nedavne političke istorije Srbije, to jest same petooktobarske promene vlasti na ulicama Beorada. Sve to povlačilo je sa sobom još više spominjanja tadašnjih političkih aktera nego „Kremanska straža“ , sa njihovom značajnijom ulogom u događanjima koje prati roman, sa još više izazova „politizacije“. Potrudio sam se da, u mnogo zahtevnijem kontekstu, neporedivo težem za žanrovsko odmicanje od nedavne istorije, ovaj put uradim nešto sasvim drugo: da umesto da žanrovskim pristupom izbegnem politizaciju, istu „prigrlim“, ali da je nadogradim pričom koja izmiče žanrovskim uzusima (mada polazi od njih) i tako ovim događajima dodam novu, drugačiju vrednosnu percepciju. Suština pristupa bila je sledeća: priča, i to ona o avanturističko-mističnoj poteri smeštena u sred političke vreve, mora svojom snagom, dinamičnošću i originalnošću da nadvlada logiku političkih događaja i sve dosadašnje načine njihovih tumačenja i vrednovanja. Zahtevan pristup, ali mislim da sam uspeo pošteno da ga odradim.
– Da li će se nastavak, stilski, odnosno žansrovski razlikovati od prvog dela?
Gajić: U stilskom pogledu, neće biti gotovo nikakvih razlika između „Kremanske straže“ i „Ključa prevata“. Isti je autorski pečat, stil će i dalje biti pitak i što je moguće jednostavniji, struktura romana i njegovih poglavlja namerno je ista kao u „Kremanskoj straži“: prolog, tri dela i epilog, sa poglavljima koja su označena mestom i vremenom (danom i satom) odigravanja radnje . Nimalo čudno, jer „Ključ prevrata“ počinje u veče istog dana kada se završava poslednje poglavlje „Kremanske straže“.
Razlike, međutim, postoje u sadržinskom smislu. „Kremanska straža“ je pisana sa namerom da se u potpunosti uđe u žarnovski roman, triler, i da se, poštujući sve konvencije žanra, ispriča jedna nova, još neispričana priča koja je za nas na ovim prostorima, tog sam mišljenja, dosta bitna, a opet da se visokoumnim zaključcima ne opterećuje čitalac, već da mu se prepusti da sam promisli predočeno. I da se tako, kroz priču, to jest kroz žanrovski kliše „ko je ubica i zašto je ubistvo počinjeno“ otvore mnoge važne teme – od odnosa vlasti prema natprirodnom i pitanjima uticaja na budućnost, pitanja odnosa slobode i determinisanosti, sve do pitanja identiteta i mentaliteta i njegovog stava prema darovima vere.
„Ključ prevrata“ ide u sasvim drugom pravcu: ovaj roman teži da, krećući iz žanra trilera gde je u sižeu priče „još jedna potera za zaverenikom i sprečavanje njegovog paklenog plana“, vidljiva istorijska dešavanja dobiju jednu do sada neprepoznatu (u ovom slučaju, kroz fiktivnu priču, tek skiciranu) novu, mističnu dimenziju, za koju verujem da ih sva velika istorijska dešavanja poseduju ali da ih samo mali broj ljudi, iz raznih razloga, prepoznaje.
– Kada smo prošli put razgovarali o Vašem romanu, podelio sam svoju impresiju vezanu za to – kako ste izrazilu dušu i prirodu običnih ljudi. Kako su vaši fiktivni junaci, koji su neka vrsta pravog ogledala narada, upotpunili ali i zaokružili priču koja je sagrađena na čvrstim istorijskim osnovama. Jedan od tih naizgled običnih je i glavni junak, major Sokol Filipović. Za sve koji su čitali, major Filipović je postao neka srpska verzija „Šerloka Holmsa“… S toga, ovo Vas pitam pre svega kao čitalac: da li je major Filipović prisutan i u drugom delu?
Gajić: Svi vodeći protagonisti i „Kremanske straže“ i „Ključa prevrata“ su izmišljene ličnosti, ali modelirane prema mom iskustvu stvarnih ljudi sličnih karaktera koje sam sretao i upoznavao. Jedan od takvih likova je i glavni protagonista major Sokol Filipović, s tim da je on svesno tipiziran kao izraz ovdašnjeg junačkog arhetipa, sa po kojom karakternom manom prisutnom kod većine nas na ovim prostorima, ali i u skladu sa uzusima portretisanja heroja u savremenoj popularnoj kulturi (čime sam se bavio i u svojim naučnim radovima).
Sokol je glavni junak nastavka „Kremanske straže“, a u romanu se pojavljuju, u manjim ili većim ulogama, i nekolicina drugih likova iz prvog dela ove priče. Priča prati dalju potragu majora Filipovića za Minom Pašić i razobličavanje i sprečavanje njene obaveštajno-okultne delatnosti uoči i tokom petooktobarskih dešavanja, tako da se majoru u ovim danima pridružuju i niz novih likova, pre svega saradnika iz njegove kontraobaveštajne operativne grupe, ali i još nekolicina „civila“… Otkriću jedan mali detalj da će neki od vojnika iz kremanske kasarne pristići sa kolonom Čačana koje je vodio Velja Ilić i uzeti učešće u demonstracijama i sukobima kada je bila zapaljena tadašnja Savezna Skupština.
– Radni naziv nastavka otvara mogućnost za širu priču… Saša, Vi ste, slobodno se može reći, stručnjak za pravo, društveno-političke i međunarodne odnose. Sada, kada se sa ove distance okrenete ka 2000. godini, da li u njoj, ali i u godinama nakon nje, vidite više prevrat, ili proces promena?
Gajić: Petooktobarska dešavanja su bila veoma komplesna. U isto vreme se radilo o postizbornom izlivu narodnog nezadovoljstva, samourušavnju dotrajalog režima, ali i o kombinaciji uličnog prevrata i unutrašnjeg puča koji se ogledao u svesnom okretanju leđa dela državnih struktura dotadašnjim vlastima, sabotiranju njenih naređenja i pridruživanju pobedničkoj strani. Uz sve to, u ceo prevratnički scenario bile su umeštane i obaveštajne službe – strane, koje su htele da iskoriste prevrat da postignu po sebe željeni ishod, i naše, koje su, procenivši da su promene neizbežne, odigrale svoju partiju tako da prevrat prođe što bezbolnije, sa što manje štete a da država i njene institucije te vitalni nacionalni interesi ne budu odveć na šteti. Drugim rečima – one su htele da pretvore nastupajući poraz u remi koji otvara mogućnost da se dobije dodatno vreme i u narednoj partiji izvuče povoljniji rezultat.
– „Kremanska straža“ počinje ubistvom vojnika nekoliko meseci pre 5. oktobra. Takođe, s ove distance postavlja se pitanje: da li je famozni 5. oktobar ubijen već, uslovno rečeno, 6. oktobra? Odnosno: koliko će se nastavak „Kremne“ doticati prirodom 5. oktobra i pitanjem: da li je on bio ono što je dobar deo ljudi tada verovao da jeste?
Gajić: Bez otkrivanja sadržine romana, moram da Vam kažem da vaše pitanje zadire u njegovu srž. Glavni sukob, i to povodom „neprimećene“ dimenzije prevrata koja stoji iza petooktobarskih dešavanja, nije te tiče se samog čina uličnog nasilja, već „otključavanja“ ,to jest izazivanja dubljeg političkog haosa, ili „zaključavanja“, to jest obuzdavanja da se ovo ne desi u teškim prilikama tranzicije vlasti, a sve to od strane onih sila koje su htele (a svi znamo da u tome nisu uspele) da urade nešto što su planirale već sutradan, šestog oktobra. Pri tome mislim ne samo na ono što su propustili da urade pobednici petog oktobra, već i ono na šta se nisu usudili oni koji isprva su hteli da ne predaju vlast, pa su ipak popustili i odustali od toga tokom šestog oktobra.
Imajući ranije rečeno u vidu, odgovor na vaše poslednje pitanje glasi: peti oktobar je bio mnogo više od onog što je oko običnog posmatrača, čak i učesnika, mislio i verovao da jeste, i mi još ni dan-danas nismo svesni šta je sve moglo u tom trenutku iz njega da proiziđe, a nije. Pogotovo ono loše.
– Možete li da otkrijete našim čitaocima, osim nastavka „Kremne“ na čemu još radite, i šta to još u dogledno vreme možemo očekivati od Vas? Bar mala naznaka…
Gajić: Neka (načelno dogovorena) zamisao je da „Ključ prevrata“ dođe u knjižare na jesen. Kako od ranije imam napisan (potrebno je obaviti još samo njegove manje korekcije) rukopis satiričnog romana o fenomenu političkih analitičara pod nazivom „Novi dan“, sledeće godine nameravam i njega da ga publikujem.
A posle? Ko zna… Tokom pisanja „Ključa prevrata“, negde u sred posla, pala mi je na pamet zamisao o radnji trećeg romana u kome bi glavni junak bio Sokol Filipović. No, od početne zamisli do gotovog dela dug je put…
– Razgovor bih završio jednim, istina „kliše“ pitanjem, ali i ono ima svoje mesto u pogledu cele priče. Verujem da ste prilično zauzeta osoba: javna ste ličnost, pisac, profesor na fakultetu… Kako Aleksandar Gajić, provodi slobodno vreme kada do njega dođe?
Gajić: Iako imam dosta obaveza vezanih za institut i fakultet te pisanje naučnih radova ili romana, uvek se nađe i dovoljno slobodnog vremena za odmor i druženje. To vreme provodim sa porodicom ili prijateljima, u druženju, dugim šetnjama… Volim i da brzo šetam sam, obično sa slušalicama na ušima. Zadnjih desetak godina, umesto rekreativnog igranja fudbala, preorijentisao sam se na plivanje u bazenu, naročito u letnjim mesecima. Čitanje ubrajam više u odmor nego u rad (mada je ono sastavni deo istraživačkog procesa), a kako uz čitanje obično slušam i muziku moglo bi se reći da sam zagriženi slušalac. Takođe, neretko odvajim vreme i da sviram gitaru, gledam filmove, serije… Najveći deo slobodnog vremena provodim u krugu porodice, koja mi je na prvom mestu. Važnu ulogu u trošenju vremena ima i dokolica, period kada se ne radi ništa. Tada se pune baterije, tada dolaze najbolje ideje. Bez nje kao kontrateže – svaki rad bi bio besmislen.
– Aleksandre, želim Vam svu sreću u daljem životu i radu, i veliko Vam hvala što ste odvojili vreme za ovaj intervju.
Gajić: Hvala na podsticajnim pitanjima i veliki pozdrav Vama i Vašim čitaocima!
Razgovor vodio: Nikola Trifić
Izvor: cudo.rs
