Prvi moj susret sa Jagličićevom poezijom bio je srednjoškolski. Odnekud mi je Aleksandar Šaranac doneo knjigu Tamni vrt i ukratko mi objasnio da je taj pesnik izuzetno značajan danas, objasnio mi je koje je nagrade dobio i predložio mi da prvu zbirčicu pesama koju smo tada sastavili odnesemo njemu na recenziju. Ostavio mi je primerak Jagličićeve knjige, pošto su zbirke pesama u to vreme, kao i danas, mogle veoma jeftino da se kupe, ako ih je uopšte bilo u knjižarama, pa je kupio primerak za sebe i za mene.
Prvo što me je šokiralo, već u toku njegove priče, bilo je to da je u pitanju čovek koji živi u Kragujevcu. Sama ideja da se jedan živ i plodan pesnik kreće Kragujevcom tih godina za mene je bila neshvatljiva. Drugi šok je usledio malo potom, kada sam počeo da čitam knjigu. Već sam i sam napisao dosta pesama, isključivo u vezanom stihu, pristojno odmakao u savladavanju zanata, a onda sam se susreo sa knjigom u kojoj na devedesetak strana pesnik niže savršene, muzikalne katrene i sonete, bez traga slabljenja intenziteta. Još više me je zbunilo kada sam shvatio da je taj isti pesnik godinu dana ranije objavio jednako uspelu knjigu soneta, a dve godine potom još jednu toliku zbirku pesama u vezanom stihu koja je dobila najprestižniju pesničku nagradu, kako sam tada naučio.
Prva novina koja je mene, koji sam tek počinjao da učim o poeziji, iznenadila bilo je to što Jagličić ne koristi pravilne rime, sa kojima sam uvek i sam mučio muku. Pesme su mi zbog toga delovale previše namešteno, predvidljivo ili arhaično. Umesto rime on je koristio asonance: „Tvoj lik me gleda sa ekrana/ onog zvezdanog sav svetlucav/ opet mir prostih Božjih dana/ u slepom oku jače kuca.” (Lik) Odmah sam odlučio da se i sam manem stroge rime. Zatim, pesme su se bavile novim temama, ne baš u srži prvi put viđenim, ali su pojave tretirane tako da se oseti da su sličice iz savremenog društva. To nije bilo novo vino u starim mehovima. To je bilo novo vino u novim mehovima, samo su receptura za vino i zanat pravljenja mehova preneti na novu generaciju. Recimo pesma Idiot počinje: „Sedi na travi celog jutra/ ispod prozora moje zgrade./On ne govori samo mutav/ nariče glasom mrtve nade// Šakom je, čvrsto, upro teme/ ko da mu bubri u moždini/ unutra teško neko breme,/ kamenu nalik il istnini.” Čak i u pesmama o prirodi, on biva sasvim novi pesnik: „Jagode ove, dundaste, crvene/ Ne mogu jesti. Volim da ih gledam/ U njima deo zemlje, deo mene/ prevoriti se u ništa mi ne da.” (Vrt). Ne kažem da je ovde bilo antologijskih pesama, pesama za pamćenje, jednostavno su sve pesme bile majstorski napisane. I to je zapravo bila jedna crta modernosti i vremena u kojem se Jagličić pojavio, taj primat knjige nad pojedinačnom pesmom. Međutim, Jagličić se ovde izdvajao od većine pesnika generacije devedesetih. Pre svega po tome što se služio vezanim stihom.
Ne bi bilo teško u Jagličiću videti sledbenika Ivana V. Lalića (pre svega po tome što su se obojica vešto služili devetercem i jedanaestercem) pesnika koji je suštinski uticao na celu generaciju devedesetih, koji se takođe, poput Jagličića, neretko obraćao Bogu. Ništa lakše ali i ništa pogrešnije od te veze. Pre svega, da bi se našli koreni Jagličićeve poezije, treba gledati u svetsku književnost, a zatim vrlo lokalno, u njegov grad, Kragujevac. Nema sumnje da je postojala odrećena tipično kragujevačka škola versifikacije. Od pesnika, tu se u generaciji pre Jagličićeve izdvajao Borislav Horvat, ali kompletan uvid lako je naći u antologijama i zbornicima kragujevačke poezije koje su priredili i Horvat i Jagličić. Dakle, Jagličić nikako nije krio svoje pesničko poreklo, pa čak se trudio i da ga na neki način kanonizuje. Ne treba zaboraviti ni to da je po Horvatovoj smrti sam prekucao sve njegove pesme koje su potom izašle u Horvatovim Sabranim pesmama. Takođe, da bi se uvidelo da je reč o jednoj školi versifikacije, dovoljno je pogledati Jagličićeve prijatelje iz tog vremena – Sašu Milenića, Jovicu Jankovića i buduću suprugu Slavicu Veličković – sa kojima je objavio prve dve knjige pesama. Njihova poezija, makar u početku, niti zvuči, niti se tematski previše razlikuje od Jagličićeve. Može se reći da je sa Horvatovom generacijom nastao jedan ideal zvučanja kome je svaki pripadnik kragujevačke škole versifikacije težio. To se odnosilo i na generaciju posle Jagličićeve – Dejana Petrovića Kobajašija, Nenada Milosavljevića i mene.
Sa druge strane na Jagličića je uticala svetska književnost. I to ne kao na čitaoca. Jagličić je prevodio izuzetno mnogo. U toku života, malo je velikih pesnika kojih se na ovaj ili onaj način nije dotakao. Prevođenje poezije nije samo prebacivanje jedne pesme u drugi jezik, to je i savladavanje njene forme i traženje forme koja u novom jeziku najadekvatnije čuva efekat koji ima forma originala. Jagličić je, naravno, odmah tu novu varijaciju u srpskom stihu upotrebljavao u svojim pesmama. Tako se može objasniti svežina njegove versifikacije i šok koji je na mene ona izazvala kada sam čitao Tamni vrt. Tu knjigu sam pročitao desetak puta a da nisam našao nijednu pesmu koja mi se učinila lošom kao da sam je ja napisao. To je bio poziv na rad, na izmenu pesničkih načela i mnogo šta još.
Ubrzo sam nabavio i sledeću „ovenčanu” zbirku Usamljeni putnik koja mi se nešto manje dopala. Pre svega, pesme nisu imale naslove, nisu bile podeljene na strofe i činilo se da pričaju jednu kontinuiranu priču. Jednostavno je u njoj nestalo one šarenolikosti koja je odlikovala prethodnu. Kasnije ću se susresti i sa ranijim knjigama, koje su mnogo bliže Tamnom vrtu, tako da mislim da je ova knjiga bila cilj prvobitne Jagličićeva zamisli. U sledećoj knjizi se formirala jedna drugačija ideja, ali ona još uvek nije sasvim zaživela. Međutim, upravo kada bude zaživela, ta zamisao će okončati period intenzivog rasta Jagličićeve slave. Reč je, pre svega, o knjizi Senke u dvorištu. Za razliku od prethodnih knjiga ovu je izdao gotovo sasvim nepoznat izdavač iz Vrbasa. Osim jednog broja pesama (nalik onima iz prethodnih knjiga), u ovoj se nalazi i nekoliko poema. Ključna od njih je Svinjokolj. Reč je o nizu pesama koje opisuju proces klanja svinje i sečenja mesa, korak po korak, detalj po detalj. I ova tema potiče iz kragujevačke pesničke škole. Saša Milenić je pre toga napisao pesmu Svinjska daća koja ukratko sadrži isti proces. Međutim, detaljnost i postupnost u prikazivanju ovog događaja Jagličićevu pesmu čini posebnom. Paradoksalno, mada ta pesma spada među kuđene Jagličićeve pesme i, mada je neka varijanta estetike ružnog – to je pesma u kojoj je Jagličić našao svoj pesnički glas. Dijalozi ljudi koji rade ovaj posao svakako su vešto prenet postupak iz ruske poezije koju je do tada već dosta prevodio. Sama tematika, osim što se u manje koncentrisanoj meri, slična, može naći kod raznih svetskih pesnika, nema sumnje da čini izvestan odgovor lirike na stvarnosnu prozu Vidosava Stevanovića i pokušaje Borislava Horvata da nešto slično ostvari u poeziji.
No ova poema, kao i zbirka, bila bi zaboravljena, kako zbog toga što nije predstavljala dominantu u Jagličićevoj poeziji, tako i zbog manje ili više nevidljivosti samog izdanja. Međutim, naredne godine se u BIGZ-u pojavljuje knjiga Vrelo. Prvo iznenađenje u toj knjizi nalazi se u podacima o pesniku gde se navode knjige koje je napisao, pa umesto da se na taj spisak samo dodaju Senke u dvorištu na njemu se nalaze još dve fantomske zbirke U gorama i Srbija zemlja, objavljene iste godine kada i Senke u dvorištu (1996), knjige koje niti sam video niti ih je Jagličić ikada spomenuo – iako smo u to vreme bili u intenzivnom kontaktu. Takvom, da sam čak među prvima i dobio Vrelo pošto ju je sam Jagličić štampao u štampariji lista Pogledi (gde je godinu dana kasnije izašla moja prva knjižica). Ova pojava tri knjige pesama, posebno ako se uzme da je poema Svinjokolj loše prihvaćena, počela je da Jagličiću nameće zvanje skribomana. Ali tek zbirka Vrelo donosi ono što je istovremeno i preokret nabolje u samoj poetici i krah na pesničkoj sceni. Reč je pre svega o poemi od dvadeset strana Dedina smrt. Poema je komponovana kao Svinjokolj – deda umire, najbliži iščekuju smrt, deda umre, sahrane ga i sve se završava jednom od poseta grobu. Korak po korak, Jagličić ovde opisuje dedinu smrt, ali sada se ne drži toliko neposrednog opisa stvarnosti kao u Svinjokolju već stvari posmatra više meditativno. Ipak sama postupnost pripovedanja o događaju ukazuje da je reč o identičnom postupku. Ovaj put, kritike su bile još žešće. Začudo, najspornija pesma u knjizi nije bila Dedina smrt, već kraća pesma Mora za koju je Aleksandar Jerkov rekao da se u njoj nalazi najgori stih koji je pročitao u srpskoj književnosti: „Ko struj kad vruljne niz testise”. Istovremeno, formira se i protivnapad. Saša Milenić, pišući o knjizi upravo izdvaja ovu pesmu kao antologijsku, pa onda i nalazi veliki stih u toj pesmi: „Ja sam na simsu ta gugutka”. Ova polemika se danas čini manje-više nevažnom. Jerkovu se može odgovoriti da je Jagličić uradio ono što pesnik radi, svojim jezikom je imenovao nešto, što ne znam kako bi drugo moglo da se imenuje. Ne znam čak ni da li bi postojalo da ga Jagličić ovim rečima nije rekao. A ne treba mimoići ni aliteracije koje stih čine namerno ružnim i činjenicu da je estetika ružnog kod Jagličića više nego prisutna.
Da se vratim na Svinjokolj. Mileniću se može odgovoriti da slika koju izdvaja ipak ima previše opšte simbolike, služi funkciji koju ima u pesmi – ali ni po čemu se u njoj ne vidi nužnost i verovatnost niti genijalnost pesnika oličena u metafori (da se vratimo aristotelovskim pojmovima). Ono što nije bilo prolazno i efemerno u tom trenutku je ovaj postupak koji iz jedne u drugu poemu Jagličić gradi. U oba slučaja, ishod je poznat – to je smrt i ono što biva posle nje. Možda najveća mana u kraćim Jagličićevim pesmama je što olako voli da poentira time da je smrt nužan ishod i što sve poravnava. Međutim, smrt ne mora to da bude. Posebno, smrt nije ishod jednog pesničkog trenutka. Njegov ishod je prolazak i vraćanje u običnost ili drugi trenutak. Ipak, to opšte mesto, koje je mnoge od najboljih Jagličićevih pesama uskratilo za dobru poentu, ovde, u širokom potezu sasvim funkcioniše.
No, Jerkovljeva kritika radi svoje, i uz glasove još nekih kritičara, podržane glasovima pesnika koji se po pravilu međusobno baš i ne vole. Stvar nikako ne čini boljom što je iste godine izašla još jedna Jagličićeva knjiga – Milanovačkim putem. Zajedno sa nazivom „tvorca najgoreg stiha”, Jagličiću se prišiva i atribut skribomana. Naravno, uz sve to treba uzeti da istovremeno radi i kao prevodilac i antologičar, tako da gotovo nije jasno odakle sve to dolazi. Narednih nekoliko godina, Jagličić knjige objavljuje u Kragujevcu. Prva od njih Nepovratno, koju je objavio zajedno sa mojom prvom knjižicom, u Pogledima, nadovezuje se na prethodne dve i verujem da je već i završena pre recepcije Vrela. Čak četiri godine kasnije (što je do tada za Jagličića bila neverovatna pauza), opet u Kragujevcu u Novoj Svetlosti, kod jednako dobrog pesnika ali ne i nekoga sa kim se slagao, Zorana Petrovića, izlazi knjiga Pred noć. Očigledno da je ona zapravo skup pesama koje su nastale neposredno posle ostrakizma povodom Vrela. I u ovoj knjizi centralno mesto zauzima poema. Međutim nije reč o poemi tipa Svinjokolja i Dedine smrti već o polemičkoj poemi, u duhu Paundove Hugh Selwyn Mauberley. Naslov Dragom Saši odmah upućuje na spor sa najgorim stihom. Da se razumemo, ova pesma nije nastala četiri godine kasnije već neposredno posle kritika Vrela. Borislav Horvat je u to vreme želeo sa mnom da napravi knjigu koja bi se na neki način nastavila na Remboov Zezački album, tako da smo od kragujevačkih pesnika tražili pesme za prilog. Jagličić je upravo ponudio ovu. Takođe, u to vreme sam sa Jagličićem uradio i zbirku prevoda pesama Huga fon Hofmanstala i bio sam dovoljno obavešten o njegovom radu. „Zbog čega pišem?”, pita je Jagličić u ovoj poemi: „O, zna se! Zna se!/ Zbog Saše, Mike i zbog Vase?” I eto pobrojanih svih vodećih kritičara devedesetih. „I dočeka me kritik, kolega,/ primi me u kristalan dvorac/ on – doktor, magistar, ko zna čega,/ ja – najbednijih stihova tvorac.” Da ne bude spora, Jagličić je doživeo samo relativan pad, odnosno pad sa samog vrha. Pesnici koji su se držali vezanog stiha, kao oni koji su se u to vreme nalazili u Vrbasu i dalje su ga cenili, u jednakoj meri. Zapravo, ova poljuljanost Jagličićeve pozicije imala je uzročnik i u težnji da se načini jedinstvena poetika devedesetih. Jednako udaljena od jugoslovenske poezije, ali istovremeno ne i takva da se nadovezuje na poetike koje su dominirale u Srbiji pre nastanka Jugoslavije. Vezani stih je tu bio već znak za uzbunu, a Jagličićevo često zazivanje pravoslavlja neprikladno. Ruku na srce, Pogledi i jesu bili četničke novine. U Jagličićevoj kancelariji nalazila se slika Draže Mihailovića. Takođe, po osnivanju FILUM-a, Jagličić je, kao da govori u ime Saše Milenića koji je u to vreme bio zamenik gradonačelnika, tvrdio da na Fakultetu treba predavati književnost Šumadijskog okruga a ne svetske pisce. Paradoksalno, za to vreme, on je prevodio najveće svetske pesnike. U časopisu Lipar, zajedno sa mnom i Aleksandrom Šarancem, angažovao je studente da prevode pulicerovce i ti prevodi su izlazili godinama, sve dok se priroda časopisa, sa Draganom Boškovićem, nije promenila. Tako da, kao i mnogi pesnici, Jagličić je bio kontroverzan, mnogostran, neuhvatljiv. Ne bi trebalo ni da zanemarim njegov angažman na nama koji smo mu bili naposredni učenici. Tih godina je na festival poezije mladih u Vrbasu išlo po pet kragujevačkih pesnika i vraćali smo se sa nekoliko nagrada. Ne preko veze, već zato što je književni život bio razvijen, što smo imali od koga da naučimo nešto o poeziji, što smo čak napravili i sopstveni književni kružok. Sve to zahvaljujući i još nekim ljudima, ali Jagličiću najviše.
Sa stvaralačke strane, teško je uhvatiti šta se sa njim dešava u ovom periodu. Počinje da sarađuje sa bizarnim ljudima i bizarnim časopisima. Objavljuje u jednom od tih bizarnih časopisa dve rane zbirke, sa fakulteta ili možda još iz gimnazije. Ja tada nisam više u kontaktu sa njim niti se bavim književnošću. Prijatelji koji se sa njim druže spominju neke ogromne knjige pesama od po hiljadu strana u kojima će pesma biti štampana za pesmom. Najzad počinju pregovori sa Draganom Hamovićem, koji u Jagličiću vidi autentičnog nacionalnog pesnika. Saradnja ide polako. Njih dvojica nisu ni po čemu slični. Komunikacija je teška. Prva knjiga koju rade zajedno Jutra, nosi jak Hamovićev urednički pečat. Knjiga objavljena u ediciji gde su izašli nove zbirke Miodraga Pavlovića, Novice Tadića, Slobodana Zubanovića i dr. Jagličića vraća na sam vrh srpske pesničke scene. Ipak, u njoj se vidi neka nesigurnost, posebno tamo gde se Jagličić koleba pa piše u slobodnom stihu koji je, zapravo, samo izlomljena proza. Ipak, uspeh ove knjige daje mu elan i već u Predgrađu horizonta vraća nam se pesnik u punoj snazi. Nagrade ponovo dolaze sa svih strana, preko Zmajeve do Žičke hrisovulje. Međutim, u to vreme već se pojavljuje naznaka da u pitanju nije novi početak već trijumfalan kraj. Jagličić je bolestan. U ovo vreme, moj kontakt sa njim ponovo postaje intenzivan tako da mogu da govorim sa većom merom samopouzdanja. O samoj bolesti nema potrebe da mnogo govorim sem da kažem da je pesnik ostao bez noge.
„Sopstvenu smrt. O Bože, svakom daj/ Mrenje što niče iz onog života/ gde mu se ljubav zbivala i sjaj/ i smisao i beda i strahota”, Rilkeovi su stihovi kojih sam se setio čim mi je Jagličić dao rukopis knjige Istorija bolesti. I površan poznavalac srpske poezije će uočiti vezu između ove knjige i Zapisa o Crnom Vladimiru Stevana Raičkovića. Obe knjige govore o boravku u bolnici, opisuju ne samo svoju bolest već i druge bolesnike, a između pesama nalaze se prozni tekstovi koji su tu da daju punoću događaju, da povežu pesme u jednu iskustvenu, gotovo romanesknu celinu. Međutim, ta sličnost, na kojoj je Jagličić čak i insistirao (jer sam ga ja savetovao da skloni prozne delove) nije suštinska. Pre svega, obim jednog i drugog dela su nesamerljivi. Da je obrađivao temu o odnosu čoveka prirode i bolesti u bolničkoj sobi, ili bilo kog drugog pojedinca, Jagličić ne bi mogao da napiše nešto duže od Raičkovićeve poeme. Pa čak ni da je napravio mnogoglasje ratličitih sudbina, koje se tu i tamo čuje po ovoj knjizi, u skladu sa Jagličićevim omiljenim toposom da smrt sve izjednačuje, to ne bi bila ovakva knjiga. Ključna razlika između Raičkovićeve i Jagličićeve knjige je u tome što je tema Jagličićeve knjige pre svega njegova bolest. Postupukom koji je razvio u Svinjokolju i Dedinoj smrti, Jagličić ovde nemilosrdno opisuje dane u bolnici i proces kroz koji prolazi dok ne ostane bez noge. Brutalno je opisano, kao u Svinjokolju, ono što se dešava sa vlastitim telom, nasilje prirode koja se sama protiv sebe buni, i nasilje lekara koji bi da je obuzdaju. To je ono za šta je Jagličić bio spreman, za šta je izgradio pesničku formu. Pre toga mu je nedostajala istovremeno dovoljno krupna i dovoljno lična tema. Pa ono što se u Svinjokolju moglo doživeti kao brutalnost zarad brutalnosti, a u Dedinoj smrti kao patetika – ovde dobija tragičnu crtu. Otuda, ova knjiga Jagličićeve poetičke postavke dovodi do nužnosti. Nema sumnje da je iza pesnika ostao još barem jedan kasniji rukopis, a o inediti da ne govorimo. Ipak, ovakva slika, Jagličićevog pesničkog razvoja deluje zaokruženo. Treba napomenuti i to da je u ovoj knjizi kao i u nekoliko prethodnih, Jagličić koristio klasičnu pravilnu rimu, verovatno baš u želji da ostvari klasično delo. U tom pogledu, smatram da su njegove rane knjige daleko muzikalnije.
O mestu koje Jagličićeva poezija zauzima u srpskoj književnosti ne može se donositi nikakav zaključak. Prevodi će svakako biti makar usputna stanica svakog proučavaoca svetske poezije, ali kada je reč o pesmama, sklonost da piše knjige, a ne da teži antologijskim pesmama, čitaocima svakako otežava pristup njegovoj poeziji. Nevolja je što ne postoje adekvatne izabrane pesme, jedan uvod u Jagličićevu poeziju, koji bi mogao da kupi nove čitaoce. Za razliku od Borislava Horvata, a i znajući da nisam vredan poput njega, Jagličić mi je pred smrt poslao većinu svojih knjiga u virtuelnoj formi. Ali nije nemoguće ni da će se neko drugi dohvatiti ovoga posla. U tom slučaju, srećno sa prekucavanjem.
Izvor: koraci.net
