Kad prebrojane dane
preselim u mračnu prazninu
i jeftinu milost tražim
na pola puta
između ovoga ovde
i nečega tamo
shvatim da imam samo Sebe
okamenjenu
ne usuđujem se da pitam
šta je besmrtnost, istina
šta je ljubav
meni lepota iz tih reči izmiče
ja sam tišina između dva zvuka
misao koju um napušta
ja sam revolucija od kuće do kuće
prokletstvo od Zemlje do Neba
ja sam glasom jačim od bola
rađala vreme za kosti iz groba
ja se vraćam iz dugih godina smrti
gde sam hvatala senke ukočenih vojnika
i lepila puščane metke
za srca usamljenih nevesta
ne, ne usuđujem se da pitam
ja sam greh u molitvi
pred licem Boga
ja sam voda u vatri
pred vratima pakla
a pred zidinama Života
ja sam
ja sam šara u kamenu
