Teško je govoriti samo o nečijem talentu, ako je već na prvom koraku jasno da se radi o retkom književnom kvalitetu. Opet, s druge strane, još je teže govoriti o nečijem kvalitetu, pogotovo onom sa prefiksom „retki“, ako je ličnost o kojoj se izjašnjavate „mlado pero“, pogodno za osporavanje i saplitanje, pogodno da bude moneta za potkusurivanje raznih kritičara, koji su u književnosti najčešće videli „juče“ i „sumnjivo danas“, takođe, najčešće, odbijajući svaku pomisao, čak i premisu, da toj istoj književnosti daju šansu za njeno sutra.
Ipak, uz rizik da ovaj tekst već sada dobije notu pretencioznog, biram da govorim o njoj kao o knjiženom kvalitetu. Subjektivna procena: srpskoj književnosti je trebala spisateljica takvog dara i kalibra, te književne dubine i specifičnog, ali svima razumljivog i prijemčivog stila i narativa. Objektivna preporuka: Pročitajte šta i kako piše ova mlada dama. Obratite pažnju na njeno šire umetničko i društveno delovanje – i dozvolite sebi da budete oduševljeni, ili bar prijatno iznenađeni.
Tajana Poterjahin, književnica, po obrazovanju antropolog; autorka nekoliko romana, među kojima je najaktuelniji roman „Đavolji tefter“, objavljen prošle godine u izdanju „Derete“ kao drugi deo planirane trilogije koja nosi naziv „Varoška legenda“. Tajana Poterjahin, u razgovoru za naš portal.
– Tajana, za Vas se slobodno može reći da ste s jedne strane rođeni sa književnošću u sebi, a da ste s druge odrastali okruženi književnošću oko sebe… Pisanje iste je logičan iskorak ili logična refleksija onoga što Vi zapravo jeste. Ipak, da li postoji taj trenutak u Vašem životu posle kojeg više nije bilo ni najmanje dileme čime ćete se baviti; trenutak kada ste rekli: to je sigurno to?
Tajana: Ne mogu da se setim trenutka kada mi to nije bilo jasno. Doduše, moja sećanja iz detinjstva su fragmentarna čak i za onaj period u kome bi pamćenje trebalo da bude razvijeno. Sa njim i danas imam probleme. Ipak, ostale su neke slike i utisci, najupečatljiviji su vezani za knjigu, čitanje i zamišljanje. Čim sam, u školi, sa znanjem prvih slova pokazala potencijal da se literarno izražavam naprednije od dece svog uzrasta, dobila sam neograničenu podršku porodice.
Možda me je i ona tako rano odredila, mogla sam da zaključim da ono što umem i volim ima neki značaj i u svetu odraslih. Zahvaljujući vrlo ranoj spoznaji o sopstvenoj svrsi, zanemarila sam gotovo sve drugo, što bih možda umela ili zavolela. Nije mi žao, naprotiv.
– Imate nekoliko naslova iza sebe – što je impresivno ako uzmemo u obzir mali broj Vaših godina. Vremenski razmak između Vašeg prvog i poslednjeg romana je čitava decenija – u tom periodu, sigurno se učilo i sazrevalo. No, da li su neke okolnosti posebno doprinele Vašem književnom napretku?
Tajana: Najpre životne okolnosti, iz manastira u kome sam provela praktično čitav srednjoškolski period obrela sam se na studijama u Beogradu. To je za mene bio veliki šok. Izazov, da opravdam poverenje porodice, finansijski momenat, jer nismo mogli da plaćamo studije, morala sam da budem na budžetu, odjednom veliki broj potpuno nepoznatih ljudi, sa kojima je trebalo ostvariti interakciju, nisam imala vremena ni snage tada da razmišljam o pisanju a pogotovo da se njime bavim.
Negde na sredini studija sam se udala, to je opet bio veliki korak, velika promena, bila sam zaokupljena sobom, sopstvenim životom kojim ne volim da opterećujem knjige, tako da je pisanje čekalo dugo, i te spoljašnje okolnosti naučile su me najlepšoj veštini koja prethodi stvaranju – strpljenju. Tako sam i sazrela kao pisac. Prvo sam morala da čekam a onda sam shvatila da se u tom čekanju nešto, meni skriveno, takođe dešava. I onda samo provali. Ne spadam u pisce koji treniraju pisanje. Imam svoj način, i za mene funkcioniše.
– Vaš aktuelni roman „Đavolji tefter“ drugi je deo trilogije naslovljene kao „Varoška legenda“. „Đavolji tefter“ objavljen je minule godine u izdanju „Derete“, koja je takođe reobjavila premijerni roman u trilogiji „Prvi sneg“ iz 2017. godine. Kažite nam nešto o tim ostvarenjima… Ako se ne varam „Varošku legendu“, Vi sami u žanrovskom smislu karakterišete kao istorijsku dramu sa elementima misterije i horora?
Tajana: To je pre svega velika priča. Pod tim podrazumevam celokupnost, složenost života koji obuhvata. Nije roman namere pisca da nešto po što po to poruči, nego roman višeglasja, radnje i likova. A svi oni traže svoje. Zato se prepliću žanrovi. Jedan naš dan u sebi ume da sadrži elemente drame, komedije, horora, a kamoli život cele jedne varoši u periodu koji je spolja gledano mirniji od prethodnog i predstojećeg ali u kome, iznutra, sve vri.
Ipak, na toj realističnoj osnovi nisam pisala o običnom, malom čoveku i toj njegovoj devetnaestovekovnoj svakodnevici kojom je prožet. „Varoška legenda“ je pre svega roman o izuzetnima. O sudbini junaka, heroja na toj srpskoj istorijskoj prekretnici, jednoj od mnogih. O demonu izdaje, razdora. O korenu onoga što se danas smatra našim shvatanjem politike, rodoljublja, odanosti. O onome što je prethodilo tragičnom dvadesetom veku, i o našem najvećem nacionalnom grehu. O bratoubistvu takođe.
– Otkud ideja da pišete baš o tom vremenu i tim okolnostima? Takođe, dodao bih: Da li je glavni junak Vaših romana, apotekar Maksim, plod čiste fikcije ili kao lik ima određeni istorijski koren?
Tajana: Prošlost me je uvek više privlačila od sadašnjosti, ne samo u estetskom smislu, već je i moje interesovanje kao etnologa fokusirano na razumevanje obrazaca koji su nas načinili ovakvima kakvi smo danas. Pitanje identiteta ne može da se odvoji od porekla, osim veštački, kao što se danas neretko čini. Period kraja devetnaestog veka, i to u maloj varoši a ne u prestonici, bio mi je interesantan iz istog razloga iz kog sam etnolog a ne istoričar. Iako je društvena istorija sve zastupljenija, mi smo rasli u obrazovnom sistemu koji se istorijom bavio kao skupom velikih događaja.
Privatni život uvek je bio fusnota, onaj kvadratić u okviru lekcije o kome nastavnik verovatno neće da nas pita. Meni se čini da baš zato što, od Srpsko-turskih ratova i Srpsko- bugarskog rata do Majskog prevrata, osim previranja u krugu dinastije i različitih Vlada, takoreći nemamo neke dramatične događaje, ovaj izuzetno značajan period ne poznajemo dovoljno dobro. On je bio jednako turbulentan kao vreme pre i posle njega ali na jedan specifičan način koji traži da, ako hoćemo da ga razumemo, zagrebemo ispod državne politike i pozabavimo se svakodnevicom u kojoj je zapravo određivan budući identitet moderne Srbije.
Velika želja za napretkom praćena je velikim uzajamnim nepoverenjem između različitih društvenih aktera. To je dovodilo neretko i do krvoprolića. U tom ambijentu moj Maksim pokušava da bude čovek pomirenja, nad-politički igrač. Od njega je priča počela i on je zlato koje ispitujemo u vatri. U drugom delu dobija suparnika, u trećem priča postaje još složenija. Ko je bio u pravu? Kog bi junaka oni pratili? To je ono što pitam čitaoce. Maksim nije autentična istorijska ličnost, premda me je jedna stara fotografija inspirisala da on bude baš ovakav kakav jeste.
– Mnogi dele mišljenje da Vaša poslednja dva romana, osim književnog talenta i onog esencijalnog književnog kvaliteta, donose i veran istorijski prikaz. Šta više, ističe se – da kao retko ko rečima podstičete čitaoca na vizuelizaciju pročitanog – i to ne samo likova i radnje, nego opšteg ambijenta u kojem se radnja dešava. Koliko je za jedno delo koje obrađuje istorijski osetljiv kontekst, važno da autor pre toga savlada lekcije iz istorije?
Tajana: To je najvažnije. Naravno, on neće pretočiti sve akumulirano znanje u roman, zato što ne piše udžbenik, ali ako njemu samom stvari nisu jasne, ili ako piše sa željom da izvrće činjenice i podešava ih kako njemu odgovara iz funkcionalnih ili ideoloških razloga, onda on prosto nije pošten čovek.
Imam veliko poštovanje prema našoj istoriji, pre svega prema ljudima koji iako su danas pokojni zaslužuju da budu dostojno i istinito prikazani. Naravno, svaku činjenicu koju smo usvojili mi takođe automatski interpretiramo u odnosu na neki korpus stavova i znanja koje već imamo. Poenta je samo u tome da budemo toga svesni, da budemo pošteni i oprezni. I naravno, da pre svega zaista poznajemo ono o čemu pišemo. Da pročitamo ono što je dostupno, da povežemo stvari.
U suštini, to na kraju sve liči na slagalicu, ako negde zapne, srušiće vam ceo koncept, ceo svet koji pokušavate da postavite. Ljudi misle da u fikciji mogu sve, pa nekad natežu stvari, kao Pepeljugine sestre cipelu, ali čak i zamišljen svet poseduje zakonitosti a istorijski utemeljena priča u potpunosti zavisi od toga da li ste ih dobro postavili ili ne. Čak i ako su likovi i radnja solidni, jedan detalj može da razori utisak realnosti a kad se on izgubi, čitava magija nestaje i vi se samo nalazite pred parčetom papira koje je puno slova.
– Pišete o srpskoj varoši, a samim tim i o našem mentalitetu, navikama… Vi ste odrasli u Kraljevu, živite u Novom Sadu, a živeli ste i u Beogradu. Da li je to pomoglo da „srpsko biće“ bolje sagledate, da uočite neke nijanse, recimo, zavičajne specifičnosti i slično?
Tajana: Mislim da jeste, ali mi je mnogo draži suprotan proces, što sam mogla da uočim sličnosti, tu istovetnu prirodu, jedinstvo koje se nalazi iznad svih specifičnosti koje razume se, svaki kraj ima. Isto se odnosi i na naše pretke, priznajem da njih poznajem možda i bolje nego savremenike, više sam vremena provela u literaturi i izvorima nego u druženjima sa ljudima. Dok čitam o njima, uviđam da između mene i njih gotovo da nema razlike.
– Planiranoj trilogiji, za sada nedostaje treći deo. Da li se sprema, i možete li nam nešto više reći o tome?
Tajana: Zatekli ste me u pisanju trećeg dela. Mogu za sad samo da kažem to da, poštujući najsvetije pravilo svog stvaralaštva, neću završiti priču onako kako želim i mislim da treba nego onako kako bude morala da se završi. To je reka koja teče svojim putem.
– Nedavno ste izjavili da je zadatak književnosti da odbrani slobodu čoveka? Koliko je ta sloboda danas ugrožena – i na kojim je sve – ako tako mogu da kažem, frontovima napadnuta?
Tajana: Uvek je bila ugrožena, danas na jedan specifično podmukao način, iznutra, redefinisanjem pojma. To takođe nije novost ali sada, uz komformizam i laku dostupnost propagandnih sadržaja, snishodeći egoizmu i ljudskoj potrebi za samoopravdanjem, postiže neviđene rezultate. Insistiranje na vrednosti ljudske egzistencije po sebi, bez postavljanja pitanja smisla, svodi čoveka na životinju koja se ništa ne pita i ništa ne ceni više od biološkog preživljavanja. A to je najgore ropstvo u kome se može biti.
Život lišen principa i duha. Život lišen odgovornosti i obaveza. Više se ne ukazuju počasti zbog ispunjenja neke dužnosti već zbog odbijanja da se uopšte prihvati dužnost. To vodi u propast čitavo čovečanstvo. Civilizacija infantilnih sebičnjaka neće opstati. Došli smo do momenta u kome se na klasične romane stavljaju napomene da mogu da „uznemire“ čitaoca. To je stvar za brigu. Ali ne verujem u takav kraj sveta već u renesansu vrednosti.
– Kako ocenjujete aktuelnu književnu scenu – globalno, a kako u Srbiji? I da dopunim pitanje: da li je primarno tržišna orijentacija koja je pre svega uslovljena činjenicom da su izdavači privatni privredni subjekti, dobra ili loša za književnost?
Tajana: Mislim da nije pošteno da je uopšte ocenim jer je ne pratim, ne poznajem je dovoljno i ne stižem da joj se posvetim zato što mnogo čitam naučnu literaturu. Od knjiga koje su mi svakodnevno na stolu memoari su možda najbliže književnosti i neretko me fascinira briljantni stil kojim su naši političari, diplomate, državnici, vojnici… pisali pre više od jednog veka.
Ne razumem koncept modernog (u smislu aktuelnog) u umetnosti pa nekako i ne delim knjige po periodima kad su pisane nego po vrednosti i lepoti koju imaju ili nemaju za mene i po tome koliko su svevremene. Jako je teško probiti se danas kroz more reklama, kroz police i police ideoloških preporuka i priručnika koji se izdaju za literaturu. Mi smo prihvatili svet bez vrednosti, i to je jedna od posledica naopako shvaćene slobode. Mi smo izabrali da ne naučimo šta je lepo i vredno, jer nas vređa pretpostavka da nam se možda sviđa i ono što to nije.
Taj otklon od arbitraže bi možda imao smisla kada se zloupotrebe ne bi događale na sasvim drugom polju – na polju kapitala, materijalne vrednosti, novca čiji značaj dan danas niko nije doveo u pitanje. Dakle o tome šta bi trebalo da se nađe u knjižari više ne presuđuju na primer, autoriteti poput Milana Kašanina već tržište, ponuda i potražnja, kao u svakoj drugoj radnji. A ja smatram da je polje umetnosti, ljudskog duha, duše, razuma i znanja polje na kome se dobijaju i gube bitke za čoveka, narod i budućnost. Zato ga nikada ne bih prepustila trgovcima, lihvarima i zakonu potražnje jer se ovakva kakva jeste upravo formira iz nekog centra moći suprotno iskonskim htenjima čoveka. Neko želi da zaboravimo na smisao i prepustimo se „uživanju“.
– Koje savremene pisce iz Srbije pratite, čiji rad cenite? I šta je to poslednje objavljeno u Srbiji što ste pročitali, a što je na vas ostavilo jak utisak?
Tajana: Književna kritičarka Marija Jeftimijević-Mihajlović zainteresovala me je, na moju sramotu, prilično kasno, za delo Petra Sarića. Sve češće u poslednje vreme srećem izraz „književna zvezda“. Pa eto, iako je nagrađivan pisac on možda ne odgovara tom opisu ali baš zato ga ovde spominjem.
– S obzirom da imate i ruske korene, ne mogu a da vas ne pitam: da li je ruska književnost najbolja – i zašto jeste? (smeh)
Tajana: To je veliko pitanje. Prostranstvo, Pravoslavlje, i velika patnja. Velika misao i velika duša.
– Dostojevski?! Tajana, ako smo na istim talasnim dužinama – govorimo o vremenu u kojem čoveku pre svega treba čovek… Čovek kao misaono i još više duhovno biće; čovek koji borbu za svoje uzdizanje vodi pre svega u sebi, dozvoljavajući upravo sebi, da se od individue, običnog subjekta, izgradi u ličnost. Običan subjekat bez ličnosti, na kraju najčešće postane (nesvesni) objekat u vidu lične svojine nekog ili nekih jačih predatora u „životinjskom carstvu“.
Citiraću deo jednog Vašeg teksta: „Naspram kulture haosa i samoljublja stoji delo Dostojevskog, ne kao artefakt minulih vremena, već kao najsavremenija od svih nauka o čoveku“. Koliko današnjem vremenu i svetu, može da pomogne Dostojevski, i kako Vi gledate na njega?
Tajana: Jedini čovek koji je stvorio delo veličanstvenije od dela Fjodora Dostojevskog je Johan Sebastijan Bah. Dok Bahova muzika nedvosmisleno svedoči Samog Boga, Dostojevski otkriva čoveka, muči, ispituje, traži, pa i zahteva ali tako samopouzdano, tako uvereno u postojanje nadmaterijalne, nadumne stvarnosti, da čitalac, ako nije potpuno odsečen od sopstvene ljudskosti, biva uključen u jedan emotivni i duhovni tok, probuđen, pozvan natrag u svoje biće, iz svih onih manje relevantnih, manje sudbonosnih putovanja na koja ga vode interesovanja, brige, zabava, pa i drugi pisci.
Dostojevski je otišao najdalje u istraživanju čoveka zato što nije negirao bogolikost a upravo je ona taj poslednji sloj, ispod zemlje od koje smo nastali. Naprotiv, pošao je od nje i zato je toliko univerzalan i savremen svakoj generaciji, svakom društvu. Tako naposletku opet dolazimo do otkrića Boga ali ne neposredno, kao kod Baha već kroz otkrivanje čoveka.
– Vi redovno pišete i kolumne, a nije teško primetiti da publika i više nego pozitivno reaguje na njih. Koliko je kolumna kao forma važna za jednu književnicu, koliko je zahvalan, potreban i srećan alat da se njime izraze, možda neke periferne, ali pre svega društveno jako važne nijanse književne ličnosti? I da li je sve to, naravno?
Tajana: Taj društveni angažman doživljavam kao dužnost. Da progovorim kad mislim da treba i pokušam čitaoca da zainteresujem za neku temu, otrgnem iz čvrstog stiska nametnutih stavova i narativa koji mu razaraju sposobnost mišljenja. Zato su moji tekstovi najčešće kritički – mnogo uvezenih, sumnjivih ideja šareni portali i lažni autoriteti donose nam kao nekakvo oslobođenje, novu misao, a zapravo se iza toga krije podmukao globalistički inženjering. Pokušavam da vratim čitaoca sa bučne tržnice u sopstvenu kuću. Da rasuđuje na osnovu stvarnosti, svog iskustva, relevantnog znanja, a ne propagandne matrice u čiji ga simulakrum uvlače raznorazne agende koje bombarduju sa svih strana.
– Možete li da mi objasnite tu razliku u stanju – kada pišete kolumnu, u odnosu na onu kada stvarate književno delo?
Tajana: Tekstove pišem racionalno, skupim informacije, povežem sa svojim stavovima, izlažem svoje stanovište, intelektualno je uzbudljivo, jer se povremeno desi da mi se otvori tek na kraju teksta neka potpuno nova perspektiva, pa se vratim da sinhronizujem misao.
Kad pišem književnost ugušim sebe i moram da čujem i razumem svakog svog junaka, da ih pustim da žive, misle i govore. To je bliskije metafizičkom iskustvu, recimo prizivanju duhova (smeh) i ume da bude veoma iscrpljujuće tako da se emotivno i mentalno zamorim posle neke scene kao da sam je doživela. Ja sam tu više svedok-zapisničar.
– Vaš suprug je istaknuti istoričar Saša Adamović. Koliko ste Vi i gospodin Adamović, jedno drugom podrška, publika, a koliko ona stroga kritika?
Tajana: Moj prvi suprug je takođe istoričar, moglo bi se pomisliti da su mi izbori pragmatični (smeh) jer dobar istoričar u kući – pola posla obavljeno. Šalim se, naravno, mislim da sam solidna podrška i trudim se da budem, a moj sadašnji suprug, kao i prethodni, to svakako jeste. Meni je važno da imam mir u kući, volim kolotečinu, kada me ništa ne angažuje osim priče koju pišem. Zato mi je spokojan porodični život uz pouzdanog supružnika neophodan. Druga opcija bi bila samoća.
Što se tiče kritike, to je važno pitanje. Često među savetima mladim piscima nailazim na preporuku da slušaju kritike, da ne budu sujetni…To stoji ali sa druge strane, mislim da je jako važno da odaberete kome ćete verovati. To mora da bude neko ko nema ni mrvu obzira prema vašoj sujeti ili umišljaju da ste stvorili nešto vredno, neko ko zna o čemu govori, dakle, da njegovo mišljenje ima neku težinu, i opet, da vi apsolutno verujete u njegovu dobru nameru. Inače možete lako da postanete žrtva tuđih neuspeha i iživljavanja a to mladog čoveka koji nema iza sebe neki konkretan uspeh iza kog bi se sakrio ume da slomi. Što se tiče kritike, Saša je malo nežniji od moje mame i brata ali niko nije strožiji od mene same. Prema sebi sam okrutna, ne podnosim samopovlađivanje, sa strane se često čini da preterujem ali mislim da delo koje pokažem na kraju potvrđuje da sam znala šta radim.
– Za kraj, jedino mi ostaje da Vas pitam: Da li imate neki hobi? Kao povodite slobodno vreme kada do njega dođete?
Tajana: Volim da berem i sušim bilje. I da spremam kolače. Takođe, puno spavam pa može i to da ide pod hobi jer ne spavam samo kad moram (smeh). Postoji jedan trenutak svesti pre nego što zaspimo koji lovim uvek iznova i iznova.
– Tajana, sve najbolje u daljem životu i radu – i veliko vam hvala na ovom razgovoru.
Tajana: Hvala Vama i želim Vam svako dobro.
Razgovor vodio: Nikola Trifić
