Najbolje priče još nisu napisane, najbolji romani još nisu objavljeni, rečeno je na jednoj književoj večeri kojoj sam nedavno prisustvovao.
Tom prilikom i Markesa je neko pomenuo, i ja se stresoh istog trena; naime, onomad sa pročitao obiman tekst o Gabijevim mukama i peripetijama oko objavljivanja one genijalne sage o Buendijama i njegovom mitskom Makondu, nakon čega mi uopšte nije bilo dobro. Te mi onda pade na um kako nema izdavača koji ne sanja da na njegovu adresu stigne delo vredno Nobelove nagrade; to im je u neku ruku u opisu posla. Ali, kao što znamo, ne jednom se desilo da u hrpi pristiglih rukopisa ostane neprimećeno i nešto genijalno, kao što je bio slučaj i sa Markesovih “Sto godina samoće”, čak i da bude uredno vraćeno pošiljaocu, a dotični izdavač nastavi da sanja onaj san o velikom uspehu i pita se kad će i njega suce ogrejati.
Hmm, ogrejaće ga kad ogreje i nekoga od njegovih autora (po mogućstvu nekog od onih vezanih čvrstim ugovorom), pomislio sam. Stoga, gospodo izdavači, otvorite četvore oči, triputu merite a jednom secite, kako veli narodna mudrost. I imajte na umu da se istorija obično ponavlja kao farsa, ili u još skaradnijoj odori.
Slučajno ili ne, isto to, samo drugim rečima, izgovorio je moderator, zgodnjikava, rečita brineta, pre nego što će nam, do sledećeg susreta, poželeti sve najbolje. I ispratiti nas kratkim rezimeom te književne večeri, za koji bih, ako je to ikako moguće, zamolio Svevišnjeg da bude pripisan meni. A ona mudrica neka izvine, evo šaljem joj poljubac pošto mi je, netrpnuvši, uzela reč iz usta, i sapštila nam svojim milozvučnim glasom radio voditelja: Pisaca je sve više, izdavača nedovoljno, red za Nobela sve duži, a dobrih knjiga sve manje!
